iz prošlosti grada

Godine 1900. Kikinda je imala 24419 stanovnika, od toga 13180 Srba, 6408 Nemaca, 4000 Mađara i 831 stanovnika ostalih nacija. Do sredine veka ime grada je bilo Velika Kikinda.

Dve godine kasnije naš grad je bio jedan od najbogatijih gradova u zemlji. Gradska imovina procenjena je na 5 801 675 kruna.

U Gimnaziji se u nastavu fizičkog vaspitanja uvode mačevanje i streljaštvo, a na kraju školske godine odigrana je i prva fudbalska utakmica.

Početkom veka u našem gradu boravio je Branislav Nušić, tadašnji upravnik beogradskog Narodnog pozorišta. Nešto kasnije u gradu je boravio i Miloš Crnjanski koji je tada pisao za Politiku. Održana je i prva bioskopska predstava. Na filmskom platnu prikazane su scene iz rusko-japanskog rata. U gradu su radila dva bioskopa, a imali smo i električnu centralu. U isto vreme u gradu je izlazilo čak osam nedeljnih i polunedeljnih listova:“Sadašnjost“ i Srbadija“ na srpskom jeziku,“Gross Kikindaer Zeitung“,“Nagy Kikinda“ ,“ Nagy Kikinda und Umgebung“ na nemačkom jeziku i „Felsö Torontál“, „Torontáli Hirlap“ i „Közérdek“ na mađarskom jeziku.

Godinu dana posle Prvog svetskog rata grad je posetio regent Aleksandar Karađorđević. U njegovu čast organizovan je svečani prijem u velikoj sali Kurije.

Kao što će kasnije postati praksa posle velikih političkih promena, prve promene trpe nazivi gradskih ulica. Tako je bilo i posle Velikog rata. Stari naziv zadržale su Semlačka, Nadlačka, Čanadske i Barska ulica. One postoje i danas i podsećaju nas na vreme nastanka Kikinde i imena mesta odakle su došli naši prvi sugrađani. U našem gradu postojale su i radile sledeće fabrike i pogoni: „Piram“ za proizvodnju paste za obuću i parkete, Bonova ciglana, fabrika skroba, Livnica i fabrika mašina, fabrika sirćeta, fabrika cipela, fabrika trikotaže, fabrika za izradu peći, parni mlin, fabrika leda, fabrika salame, fabrika žičanog prediva, fabrika nameštaja...

Prošla je Kikinda i kroz ratove, bila okupirana, imala dobrovoljce. Građani su streljani u „Krvavom januaru“ 1942, odvedeni u logor u Narviku. Bombardovan je naš grad dva puta-prvi put krajem Drugog svetskog rata kada su Nemci bombardovali železničku stanicu jer se u njo nalazio sovjetski vojni transport. Tada je poginula 51 osoba. Drugi put su bombe pale na kasarnu 1999. Žrtava nije bilo.

Grad se gradio i razvijao. Preživeo je požare i poplave, visoke temperature i snežne mećave. Neki su ga kritikovali. Neki su ga voleli a većina i dalje voli ovaj grad u kom je rođena i u kom živi. Vekovi prolaze, Kikinda ostaje.

(Materijal preuzet iz knjige „Bilo jednom u Kikindi“ od Vladislava Vujina)

Dragica Sredojev, nastavnica istorije