Gaji, hrani, podržavaj

Povodom Svetskog dana hrane Zavod za javno zdravlje Kikinda raspisao je likovni konkurs „Gaji, hrani, podržavaj - svi zajedno“. Radovi naših kreativnih učenika ponovo su bili zapaženi i nagrađeni. 
 
U kategoriji I-IV razreda osnovne škole, Nemanja Arađanski, IV1, osvojio je PRVU, a Milica Ćorić, III1, DRUGU nagradu
 
U kategoriji V-VIII razreda osnovne škole, Valentina Varga, VIII4, osvojila je TREĆU nagradu.


Svi nagrađeni radovi dostavljeni su Institutu za javno zdravlje Srbije.

Deca, pčelice, med

Na likovnom konkursu povodom 7. pčelarske izložbe „Kikindski pčelari Kikinđanima-2020.“ Dragana Aranbašić, učenica naše škole koja pohađa III/1 odeljenje kod učiteljice Ljiljane Jolić, dobila je specijalnu nagradu za ideju. Nemanja Arađanski, učenik IV1 kod učiteljice Nevenke Čikić, dobio je Zahvalnicu.

Tema konkursa bila je „Deca, pčelice, med-2020.“

Nagrade su dodeljene 3.10. u prostorijama udruženja pčelara, uz poštovanje svih mera zaštite. Nagrađeni učenici su pored diploma dobili i prigodne poklone.

Našim kreativnim učenicima čestitamo i želimo puno uspeha i nagrada u budućem radu.

Ljiljana Jolić, učiteljica

Razgovor sa plivačicama

Anđela Beloš VIII2 i Anja Ristić VIII2 već nekoliko godina uspešno brane boje svog kluba i škole na plivačkim takmičenjima u zemlji i inostranstvu.
Anđeline medalje
Anđela Beloš, VIII2
Koliko dugo se bavite ovim sportom?
Anđela: Osam godina.
Anja: Šest godina.

Zašto baš plivanjem?
Anđela: Kao mala želela sam da se bavim nekim sportom i, iskreno, učiteljica mi je preporučila. U tom trenutku se moja drugarica Nađa takođe bavila plivanjem i ja sam odlučila da se bavim plivanjem.
Anja: Kao mala imala sam zdravstvenih problema i lekari su mi preporučili da treniram plivanje.

Koja vam je omiljena disciplina?

Anđela: 200 delfin.
Anja: 50 delfin.

A, u kojoj disciplini ste ostvarile najviše uspeha?
Anđela: 200 delfin.
Anja: 200 prsno.

Koja vam je najdraža medalja?

Anđela: Definitivno najdraža takmičenja su mi državna takmičenja i medalje sa ovih takmičenja. A, kada bih izabrala jednu medalju, to bi bila ona koju sam osvojila kada sam postala prvak Vojvodine, na 200 delfin, 2018.
Anja: Moja najdraža medalja je sa takmičenja ove 2020. godine, na Vojvođanskom, 3. mesto na 50 delfin. 
Anja Ristić, VIII2

Gde ste sve putovale na takmičenja? Šta vam je ostalo u sećanju?
Anđela: Išla sam na takmičenja kod nas i u inostranstvu. Išla sam u Hrvatsku, Bosnu, Sloveniju, Slovačku, Rumuniju. Možda mi je najdraže takmičenje u Banjaluci zato što je to internacionalno takmičenje gde uglavnom učestvuje preko 50 zemalja i tu sam 2018. godine dobila pehar kao najbolji plivač u mojoj kategoriji. To mi je baš bilo lepo!
Anja: Išla sam na takmičenja u celoj Srbiji i u Rumuniji. Najdraža su mi državna i vojvođanska.

Da li je to zbog organizacije ili medalje?
Anđela: Iskreno, naravno da znači medalja, ali lep je i put i samo druženje sa trenerima i ostalom decom iz drugih država i onom s kojom treniraš.

Koliko stižete da se družite sa drugom decom i obiđete mesta u kojima se takmičite?
Anja: Kada su takmičenja iz dva dela, između imamo pauzu i možemo da obiđemo mesto, odmorimo se. Na dan takmičenja, spremamo se, zagrevamo se i ne družimo se puno.
Anđela: Kada su takmičenja od 2-3 dana, idemo dan ranije, pa taj dan kad stignemo iskoristimo za obilazak grada, jer uglavnom tokom samog takmičenja nemamo mnogo vremena za obilazak. Najvažnije je da se odmorimo i da se pripremimo.

U koliko disciplina učestvujete tokom takmičenja?
Anđela: Mi se dogovorimo sa trenerom. Plivamo ono za šta smo se spremali na treninzima. Ako je takmičenje jedan dan, ne plivamo više od 4 discipline, a ako takmičenje traje više dana, može se desiti da plivamo i 6-8 disciplina.

I, koliko tada isplivate?
Anđela: S obzirom na to da ja plivam do 400, to je otprilike 3 kilometra.
Anja: Ja plivam kratke discipline i plivam više puta, uglavnom do 1 kilometar u jednom danu. A, kada takmičenje traje više dana, onda plivam 5-6 duisciplina.

Kako uspevate da uskladite obaveze u školi sa treninzima? Da li vam je naporno? Koliko često imate treninge?

Anđela: Treninge uglavnom kada je sezona imamo dvaput dnevno i mnogo je teško i zahtevno i ponekad škola dosta trpi, ali, nekako, dobrom organizacijom, uspevamo nekako da postignemo.

Imate li nekog omiljenog plivača ili plivačicu ko vam je uzor?
Anđela: Od plivača bih izdvojila Majkla Felpsa, a od plivačica Saru Sjostrom, a kao mlađa mnogo sam volela Katinku Hosu.
Anja: Omiljenog plivača nemam, a plivačica mi je Sara Sjostrom.

Da li nameravate da nastavite da se bavite plivanjem i kasnije, u srednjoj školi?
Anđela: Definitivno nameravam da se bavim plivanjem u srednjoj, a videćemo i posle srednje, sve zavisi od rezultata.
Anja: Ja isto planiram da se bavim u srednoj, a za kasnije ćemo videti.

Koji vam je cilj u životu? Neke Olimpijske igre?

Anđela, uz smeh: Da, da.
Anja: Ja bih volela nacionalni rekord u srednjoj.

Šta volite da radite u slobodno vreme?
Anđela: U slobodno vreme uglavnom gledam neke vežbe za tehniku, tražim video snimke takmičenja, svetska i olimpijska, a družim se i sa prijateljima iz škole i sa treninga, i, naravno, slobodno vreme provodim sa ukućanima.
Anja: U slobodno vreme gledam nacionalne i svetske rekorde, i norme sa evropskog i balkanskog prvenstva, a družim se i sa prijateljima iz škole i sa treninga.

Da li imate neki savet za decu koja više vole da gledaju TV i igraju igrice?
Anđela: Treba da počnu da se bave sportom, jer je dobar za fizičko i psihičko zdravlje. Sport može da pomogne ako neko ima neki zdravstveni problem kao što je imala Anja. Kroz sport možemo da steknemo nove prijatelje, a i da utrošimo višak vremena ako ga imamo.
Anja, uz smeh: Slažem se.

Hvala što ste izdvojile vreme. Želimo vam još mnogo uspeha.

Klinci i ljubimci

Udruženje „Orka” i ORkiCA veverica raspisali su krajem aprila foto-konkurs „Klinci i ljubimci: Radost odrastanja sa ljubimcem”
Preko 600 roditelja je poslalo fotografije koje prikazuju prijateljstvo njihovog deteta i ljubimca, a među odabranima i nagrađenima je i ona na kojoj se naša učenica Iva Kiš igra sa svojim psom Garijem.

Moj dnevniče

Petak, 27.3.2020.
Dragi dnevniče,
Ovo je bio još jedan, naizgled običan dan u karantinu. Da budem iskrena, prestala sam i da brojim dane, ne znam ni koji je dan, ni koji je datum, dok ne pogledam u kalendar. Cela ova situacija je sasvim nova za mene, u početku nisam znala kako da se osećam i kako da se ponašam. Pojava ovog novog virusa i vanredne situacije u Srbiji me je skroz zaprepastila. Odjednom se moja svakodnevica skroz promenila, ali živ se čovek na sve navikne. Jutros me je probudilo zvono telefona, to je bila moja baka. Njoj izlasci iz kuće nisu zabranjeni, ali pošto ima problema sa plućima, ostaje u kući. Zvala me je jer su joj bile potrebne neke osnovne namirnice, ustala sam, umila se, oprala zube i krenula u prodavnicu. Nosila sam zaštitnu masku i rukavice jer je ulazak u prodavnice bez toga veoma rizičan. Nekoliko minuta sam sačekala jer samo određen broj ljudi puštaju unutra. Kada sam ušla, prizor koji sam videla, nimalo mi se nije dopao. Ljudi sa maskama i rukavicama svuda oko mene, na podu obeleženo minimalno rastojanje između ljudi.
Nisam se osećala da sam u svom gradu i u svojoj državi. Zapravo osećala sam se kao da sam na nekoj drugoj planeti. Sve ovo što je dešava je previše čudno za ovo dete u meni, mada negde duboko u sebi znam da je sve ovo što se dešava, za naše dobro.Nakon povratka iz prodavnice došla sam kući da doručkujem u miru, međutim ni to nije prošlo onako kako sam ja želela. Ponovo me prekide zvono telefona. Ovog puta to je bila moja komšinica koja me je zvala da idemo malo da se prošetamo po kraju. Moram priznati da mi je baš prijalo, ovih dana sam baš usamljena i mnogo mi nedostaje društvo. Ona je jedina osoba sa kojom se redovno viđam, jer živi blizu mene, ali kako kaže naš narod, bolje išta nego ništa. Kada je bilo vreme za časove, rastale smo se i otišle svaka svojoj kući. Dok pratim te časove uvek se pomalo rastužim setivši se svih smešnih, zanimljivih, lepih, pa čak i onih malo manje lepih dana u školi. Žao mi je što je taj petak verovatno bio naš poslednji zajednički dan u školskoj klupi. Nedostaju mi naše šale, priče, nedostaju mi i oni ljudi za koje sam smatrala da će biti skroz suprotno. Nakon časova uradila sam domaći iz engleskog. Otišla sam ponovo u šetnju sa drugaricom, da iskoristim lepo vreme. Kao što sam već napisala, uživam u komunikaciji sa drugim ljudima, pa mi je i ovog puta veoma prijala šetnja i razgovor sa njom. Kada je bilo skoro pet sati, ponovo smo se rastale i otišle svaka svojoj kući. Uzela sam malo da slušam muziku, ona me uvek oraspoloži. Pojačala sam do kraja, pevala i zaboravila na sve što se dešava. Muzika je uvek imala tu čudnu moć da me oraspoloži u svakoj situaciji. Nakon toga, vidno raspoloženija pričala sam malo sa drugaricom koju ne mogu da vidim trenutno. Ona mi najviše nedostaje, čujemo se svakog dana. Volim što sa njom mogu da pričam o svojim mislima u karantinu. Završile smo razgovor, sada idem na tuširanje i na spavanje. To bi bilo sve od današnjeg dana.

Subota, 28.3.2020.
Dragi dnevniče,
Konačno vikend, mali predah od onlajn nastave. Danas sam odlučila da ipak neću izlaziti iz kuće, ni u šetnju. Rešila sam da ovaj dan posvetim sebi. Oprala sam kosu, stavila masku na lice, namazala telo losionom i stavila kremu na ruke. Inače subotom volim ovo da radim, pa sam odlučila da tako bude i dok traje vanredno stanje. Nakon toga sam doručkovala u društvu svojih roditelja i svoje sestre. Moram da priznam da se to dosta dugo nije desilo, tata petkom svira, pa u subotu duže spava, a ja imam utakmicu ili trening subotom ujutru, a kako sada stoje stvari, svi smo u kući i baš mi je bilo lepo što sam to osvestila. Dok smo sedeli za stolom, uhvatila me je neka nostalgija, nekada su stvari bile skroz drugačije, što smo starije, sestra i ja, sve smo manje sa roditeljima. Očigledno je moralo nešto ovako da se dogodi da bismo mi ponovo bili na okupu. Danas se zapravo ništa naročito nije desilo, ručali smo, nakon toga sam sela da radim domaći, a onda sam slušala muziku. Kada je već pao mrak, mama je odlučila da nas obraduje i napravi nam kiflice za večeru. Sestra i ja smo joj pomogle, nakon čega smo svi zajedno seli da večeramo i gledamo film. Mama i tata su nakon toga otišli na spavanje, a ja sam ostala još malo budna. Danas sam, kao i juče, pričala sa drugaricom. Pričamo svako veče pred spavanje, kažemo jedna drugoj kako smo provele dan i kako se osećamo. Nakon nekih pola sata razgovora, poželele smo jedna drugoj laku noć i otišle na spavanje. Pre nego što sam zaspala razmišljala sam koliko je vikend u karantinu drugačiji od mog uobičajenog vikenda. Kada je stvarno trebalo da se odmaram, ja sam imala utakmice, treninge i ceo vikend sam provodila sa prijateljima, a sada kada nemam baš od čega da se odmaram, ja upravo to radim. To bi bilo sve za danas, dragi dnevniče.

Nedelja, 29.3.2020.
Dragi dnevniče,
Danas sam ustala ranije nego što ustajem proteklih nekoliko dana. Sa komšinicom, mojom dugogodišnjom drugaricom, otišla sam do Velikog parka da malo uživamo u prirodi. Ponele smo fotoaparat, pa smo se usput malo slikale. Baš sam uživala. Priroda i dobro društvo nikad ne može biti loša kombinacija. Došla sam kući na ručak. Moj tata, kao i svake nedelje, voli da pušta muziku posle ručka, pa ni ova nedelja nije bila izuzetak. Malo smo pevali, igrali, šalili se jedni sa drugima. Nakon toga sam sela za kompjuter da uradim neki domaći i da napišem neke beleške u svesku. Ostatak popodneva sam provela tako što sam gledala seriju, inače nemam mnogo vremena za serije i filmove, ali sada imam vremena za sve. Tek kada nas je ovo snašlo i kada smo kod kuće celog dana, shvatam koliko zapravo traje dvadeset i četiri sata i šta sve čovek može da uradi za to vreme. Žao mi je što to tek sada shvatam. Današnji dan nije bio toliko zanimljiv, ponovo sam pred spavanje pričala sa drugaricom, otišla da se kupam i sela sam da ovo napišem, međutim, nemam previše inspiracije. To je to od mene za danas.

Ponedeljak, 30.3.2020.
Dragi dnevniče,
Dani u karantinu traju kao godine. Ne znam kako da ubijem dosadu. Najviše bih volela kada bih mogla da prespavam naredna dva meseca i da se probudim kada sve ovo prođe. Veoma sam svesna da je zdravlje na prvom mestu, ali meni mnogo nedostaje moja svakodnevna rutina od pre. Škola, treninzi, utakmice, društvo i tako u krug. Jutro sam, da budem iskrena, provela gledajući u telefon. Zatim su na red došli časovi. Čudno mi je da sedim ispred televizora i slušam lekcije, uopšte mi se ne dopada ova onlajn škola. Nedostaje mi društvo najviše. Svesna sam da nisam u situaciji da biram, tako je, kako je. Posle časova obično ručam i nemam baš snage da  gledam televiziju i posle časova, malo me bole oči. Danas mi raspoloženje nije baš najbolje, čovek nekada svojim mislima učini to sam sebi. Moje misli često odlutaju, a sada su odlutale u pogrešnu stranu, pa mi se onda i raspoloženje pokvarilo. U suštini skoro svaki dan mi je isti. Po ceo dan slušam vesti o broju zaraženih, broju preminulih, novozaraženih, itd. Veoma mi je stresno da to svakodnevno slušam, situacija je sve ozbiljnija, a ljudi nisu toga svesni. Zbog takvih ljudi se svaki dan pooštravaju mere zaštite i mora da se skraćuje vreme koje ljudi provode napolju. Kako neko može biti toliko neodgovoran, pogotovo stariji koji se još uvek šetaju bezbrižno ulicama, a sve ovo se zbog njih radi! Vreme je da se pomirim sa činjenicom da će takvih ljudi uvek biti. 

Utorak, 31.3.2020.
Dragi dnevniče,
Još jedan novi dan u izolaciji. Pre podne je proteklo sasvim uobičajeno, doručkovala sam, umila se, oprala zube, itd. Na red su došli časovi, koji su takođe protekli u najboljem redu. Dočekujući mamu sa posla, videvši šta sve radi kada dođe kući, moram priznati, navelo me je da se malo zamislim. Svakog dana pre nego što uđe u kuću, ostavi jaknu, torbu, cipele, masku i sve ostale stvari na terasi i sve ono što može da se dezinfikuje, uradi to odmah po povratku. Zatim je čeka pola sata dezinfikacije u kupatilu i tek onda možemo normalno da se pozdravimo sa njom, da je zagrlimo i poljubimo. Ni u najluđim snovima nisam mogla zamisliti da će nas ovako nešto snaći. Ne samo moju porodicu, već ljude širom sveta. Celog dana bila sam zamišljena i pomalo u neverici, ali to je sasvim normalno s obzirom na to da je sve ovo nešto sasvim novo za mene. Ponavljam, ne samo za mene, već za decu širom sveta. Plašim se, iskreno, za sigurnost moje mame, radi na rizičnom radnom mestu, ide u bolnicu svakog dana i ima kontakt sa velikim brojem ljudi.

Sreda, 1.4.2020.
Dragi dnevniče,
Jutros sam ustala, čudnog raspoloženja. Zapravo sam svih ovih dana čudno raspoložena, čas sam srećna, čas tužna, čas zamišljena i tako u krug. Jutro protiče kao i svako drugo, pa neću da ponavljam. Najzanimljiviji deo dana bilo je popodne. Tata i ja smo bili gladni, ali sve što smo poželeli da jedemo, nismo imali kod kuće. Kada smo postali preterano izbirljivi, mama se naljutila na nas. U tom trenutku sam mislila da da se ljuti bez razloga, ali sam kasnije shvatila o čemu je reč. Moja mama ima radno vreme do četiri i nema vremena da ode u kupovinu. Tada smo mama, sestra i ja sele da napravimo spisak za sutrašnju nabavku. Veoma sam zamišljena, ne znam kako će ta kupovina izgledati i koliko će nam vremena oduzeti, ali vreme je trenutno najmanji problem. Ležim onako u mraku i u glavi vidim sliku, gomila ljudi sa maskama i rukavicama sebično kupuje ogromne količine hrane. Stvarno strašno, ježim se kad samo pomislim na to.

Četvrtak, 2.4.2020.
Dragi dnevniče,
Sestra i ja smo danas ranije ustale kako bi obavile spomenutu kupovinu. Spremile smo se, doručkovale smo i krenule. Stigle smo do mesare ispred koje je red bio ogroman. Bilo je najmanje dvadeset ljudi ispred nas. Dogovorile smo se  da ona ulazi, a ja čekam ispred da ne bismo pravile gužvu. Naravno, imale smo maske i rukavice, što je sigurno, sigurno je. Ljudi su bili odgovorni i držali su propisano rastojanje. Kada smo završile kupovinu tu, uputile smo se ka drugoj prodavnici iz koje nam je trebalo nekoliko stvari. Iskreno, nisam baš bila oduševljena činjenicom što ćemo opet morati da čekamo red, ali nemamo izbora. Ovog puta sam ja ušla unutra i ponovo mi se nimalo nije svidela situacija unutra, ali dosta o tome. Došle smo kući, i ostatak dana bio je sasvim uobičajen, gledala sam časove, uradila domaće zadatke, malo slušala muziku i pričala sa drugaricama. Čudno mi je to što su mi dani mnogo teži psihički nego fizički, stvarno ubija ovo razmišljanje u nedogled.                                       
                                                       
                                                          Aleksandra Došen VIII3
                                                        
Petak, 27.3.2020. 

Novi dan je osvanuo. Dane u izolaciji više ne brojim. Početak dana bio je običan, sa promenljivim vremenom. Čas je padao sneg, čas kiša. Gledao sam kroz prozor s nadom da će se možda pojaviti sunce, ali uzaludno. Sneg je počeo sve jače da pada. Izolacija mi jako teško pada jer mi je izlazak iz kuće većinom zabranjen, zbog ljudi koj su neodgovorni i doprinose da se zaraza širi. Ljut sam na njih. Danas nisam posebno raspoložen, pa se vraćam u svoj krevet. Mama i tata su došli sa posla. Mnogo smo se šalili i smejali.

Subota, 28.3.2020. 

Današnji dan će biti malo drugačiji nego inače. Sestra mi studira u Novom Sadu i danas idemo po nju. Mama je preduzela stroge mere, i poštuje sve kako je država propisala. Čak i u automobilu nosimo maske, rukavice i sredstvo za dezinfekciju. Pred ulazak u Novi Sad bio sam jako uzbuđen jer ću videti sestru posle dužeg vremena. Brzo je ušla u automobil, samo se javila. Teško mi je što ne mogu da zagrlim bliske ljude, već moram da se udaljavam. Stigli smo kući i večerali svi zajedno.

Nedelja, 29.3.2020. 

Danas smo svi rano ustali. Imali smo radnu akciju u radionici. Sestra i ja smo iznosili sve iz tatine kancelarije kako bismo mogli da krečimo, takođe i da očistimo od prašine. Jovana je puštala muziku koju nismo baš svi voleli, ali šta sad, pošteđena je od našeg negodovanja jer nije dugo bila kod kuće. Nije bilo baš jako strašno, svi smo pevali poneku pesmu. Dan je lep, ceo dan sam bio sa porodicom i puno smo se smejali i šalili. Na kratko sam zaboravio da smo u izolaciji. 

Ponedeljak, 30.3.2020.

Danas je opet tmuran dan. Nemam neke važne obaveze pre podne. Uključio sam televiziju da gledam nastavu i prepišem šta je potrebno. Takođe, poslao sam domaći. Sada kada sam završio sve oko sebe, pomažem tati da unese farbu koja mu je potrebna za sutra. Jovana je sa mamom u kuhinji, prave večeru. Kada smo jeli, opet smo uzeli da gledamo neki film. Bio je baš smešan. Odgledali smo i vesti gde se opet prikazivalo kako ljudi ne poštuju propise. Ljut sam jer neki ljudi kao da ne žele da se ovo stanje završi.

Utorak, 31.3.2020. 

Ustao sam jako uzbuđen jer se danas kreči. Obukao sam svoje radno odelo i otišao da pomažem tati. Zajedničkim snagama uspeli smo polovinu da uradimo. Bili smo isprskani od glave do pete. Jovana je sve morala da zabeleži kamerom, a mama se smejala. Sve to nam nije smetalo jer je za večeru bila pica, a ja je baš volim. Posle večere pričao sam telefonom sa drugarima sa treninga.

Sreda, 1.4.2020.

Završili smo i drugu polovinu krečenja. Za dalje radove moramo čekati da se sve osuši. Kao i svakog dana i danas pratim nastavu od kuće. Završavam obaveze oko škole i odlazim kod sestre da pričamo jer sam bio vidno neraspoložen.

Četvrtak, 2.4.2020. 

Ovaj dan je započeo tako što smo sestra i ja zajedno pomagali tati da se sve vrati u radionicu na svoje mesto. Brzo smo završili jer smo zajedno radili. Tata je zadovoljan kako je sve ispalo. Legao sam da odmaram, pa sam zaspao. Mama me je probudila da pratim nastavu na televiziji. Izolaciji se još ne nazire kraj, a ja sam i dalje tužan zato što je svaki dan isti, iste teme na televiziji, itd....

                                                                        Filip Erdeljan, VIII3
                                                                       

Petak, 27.3.2020.

Pošto smo u izolaciji, odlučila sam da napravim raspored i iskoristim vreme. Danas sam, kao i svaki dan, ustala, vežbala, doručkovala, negovala lice, pratila nastavu, učila i vežbala. Srećna sam što smo u kući svi zajedno i više pričamo. Moj odnos sa roditeljima se dosta popravio. Pogledala sam nekoliko filmova i serija, a ostatak dana sam pomagala mami.

Subota, 28.3.2020.

Ovi dani za mene i nisu tako loši. Želim da za sve ovo vreme radim na sebi. Svaki dan vežbam i negujem svoje lice, a isto tako radim i na svom karakteru. Vodim računa o sebi i zbog toga se mnogo bolje osećam. Pravim prirodne maske i negujem lice prirodnim sredstvima. Uveče bih napravila neke jednostavne kolače.

Nedelja, 29.3.2020.

Vidim da je mojim roditeljima dosta teško. Boje se zaraze, nikad još nisu bili u ovakvoj situaciji. Trudim se da im pomognem i često pravim kolače kao bih ih oraspoložila. Imam četiri kučeta i preuzela sam odgovornost da brinem o njima. Hranim ih i čuvam kako bih pomogla mami.

Ponedeljak, 30.3.2020.

Ne kuvam više jer moramo da štedimo. Zbog ove situacije smanjene su plate, a kolači su sada najmanje potrebni. Žao mi je kad ih vidim toliko nervozne. Veoma mi nedostaje moja drugarica, čujemo se preko telefona, ali nije isto. Nismo se videle dugo, kad me je prošla alergija, objavili su vanredno stanje i nisam smela dalje od dvorišta. Danas sam planirala kako ću provesti letnji raspust, ako ga bude bilo.

Utorak, 31.3.2020.

Počela sam mnogo da jedem, što nije čudno jer sam ceo dan unutra. To mi mnogo smeta i trudim se da što više radim da ne bih stalno jela. Ponosna sam na sebe jer se trudim da redovno i pravilno vežbam. Umesto da mi nestaje motivacija, meni se samo povećava.

Sreda, 1.4.2020.

Ne volim da gledam časove na televiziji jer su dosta nerazumljivi, ništa ne zapamtim. Domaći nije težak i radim ga redovno. Dan mi je prošao kao i obično.

Četvrtak, 2.4.2020.

Danas mi je bilo veoma dosadno, počneš da se nerviraš kad si stalno unutra. Mrzelo me je da bilo šta radim. Osećala sam se umorno i stalno sam nešto grickala.

                                                                                      Elena Kecić, VIII3
                                                                                 

Petak, 27.3.2020.

Dragi dnevniče,
Danas je petak, dobili smo zadatak da pišemo dnevnik zbog pismenog zadatka, ali ja ovo ne shvatam kao obavezu, meni je svakako trebalo nešto ovog oblika da izbacim sve iz sebe. Da popunim vreme. Vanredno je stanje, ne smemo iz kuće, naša nastavnica je verovatno htela da ovo bude naša paralela dnevniku Ane Frank. U stvari ćemo na kraju videti da smo veoma slični, ipak smo deca, dosadno nam je, ali je Ani Frank bilo mnogo,mnogo gore.
Prvi dan, dosadno mi je, ali ne možemo ništa s tim. Ustao sam, doručkovao, oprao zube, dopisivao se malo sa drugarima, onda ručao. Predavanja su gotova. Igrao sam sa roditeljima i bratom karte i ja sam pobedio!

Subota, 28.3.2020.

Dragi dnevniče,
Odlučio sam da te prekrstim – od danas si Markus, po mom omiljenom fudbaleru Markusu Rašfordu.
Tako da, dragi Markuse, ovaj dan je isti. Jedino što se razlikovalo je moje razmišljanje. Počeo sam da razmišljam o prijateljima, naročito o onima iz škole. Kao da imam strah, onaj najgori, kao da me jede nešto iznutra. Sama pomisao da se nikada više u školi neću sresti sa njima baci me u najgoru tugu koju sam ikad doživeo. Nikad nisam bio ovoliko tužan.

Nedelja, 29.3.2020.

Dragi Markuse,
Danas sam čuo da govore na televiziji da će ovo sigurno trajati još ceo april. U meni ipak postoji nada da će se završiti do sredine maja. Samo da se vidim još jednom sa njima, sa mojim prijateljima. Uh!

Ponedeljak, 30.3.2020.

Dragi Markuse,
Neki kažu da im je samoća problem, ja mislim da u ovakvom vremenu elektronike nikad ne možete da budete sami. Uvek možete da se dopisujete, da pričate. Jeste da ja preferiram da pričam sa svojim prijateljima uživo, ali zbog svog, a prvenstveno njihovog zdravlja, ne mogu. Ona nada raste, više nisam tužan onoliko kao na početku.

Utorak, 31.3.2020.

Dragi Markuse,
Danas je peti dan od kada ovo pišem, opusti se, neću prestati da ti pišem posle trećeg aprila. Ti mi pomažeš mnogo i ubijaš mi vreme. Sreća pa se nastavnica setila ovog. Sutra je novi mesec. Nikad ovoliko nisam želeo da vreme brže prođe. Toliko želim da se opet vidim u klupi sa svojim pijateljima, više nego išta na svetu. Sve je isto, automatizovan sam, sve radim isto, to je loše.

Sreda, 1.4.2020.

Dragi Markuse,
Dobio sam korona virus! Uh! Aprililililili! Nadam se da si poverovao, da sam uspeo da te pređem. Danas je Dan šale, svi u mojoj kući pričaju viceve i to je dobro.

Četvrtak, 2.4.2020.

Danas je dosadan dan, ni sa kim se nisam dopisivao, niti sam pričao, bolela me je glava, dve nedelje nisam izašao iz kuće, samo sam išao u dvorište, ponekad. Tuga me opet obuzima...

Petak, 3.4.2020.

Dragi Markuse,
Sutra će te moja nastavnica oceniti, ali ne brini se. Danas mi nije toliko dosadno zato što mislim na pijatelje. Samo čekam dan da se okupi naše društvo. Da sednemo negde da se ispričamo. To je dan za koji živim. Ja ne brinem za taj virus jer ja ne izlazim, a i mi smo deca, nama ne može ništa, ali ne želim da ga unesem u kuću, i on je opasan za starije ljude, i za ljude sa bolestima disajnih organa. Moj najbolji drug ima astmu i brinem se za njega.

                                                                              Marko Mićić, VIII3


Petak, 27.3.2020.

Kad sam se probudila, kao i svakog drugog dana, sa žurbom sam doručkovala i nakon toga pratila nastavu. Požurila sam sa domaćim kako bih stigla pre pet sati da prošetam psa. Tužna sam jer ne mogu da ga šetam kad god poželim i koliko god želim, ovako sam zbog policijskog časa stalno u žurbi. Želela bih da ovo vreme provodim sa društvom, a umesto toga ja se samo dopisujem sa njima. Zabrinuta sam jer se sve više razvija ovaj virus i sve je veća opasnost i strah.

Subota, 28.3.2020.

Danas sam konačno mogla malo duže da spavam jer nije bilo škole. Zato sam prošetala psa i išla sa tatom u nabavku, a nakon toga sam otišla da odnesem babi i dedi voće. Svi se mnogo brinemo za njih i trudimo se da im pomognemo što više kako ne bi izlazili iz stana. Ali  mi je drago što nema toliko bolesnih u Srbiji kao u nekim gradovima širom sveta gde umire po 600-700 ljudi na dan.

Nedelja, 29.3.2020.

Danas me je probudila muzika iz auta. Kad sam ustala, primetila sam da su moji roditelji pekli roštilj. Dok sam mazila psa, zaspao mi je u krilu, izgledao mi je kao mali anđeo. Pomislila sam:,,Mogu li se i psi zaraziti!?“. Tada sam samo zamislila kako bi izgledao sa maskom i slatko sam se nasmejala. Pričala sam i sa sestrom preko telefona i obe jedva čekamo da se vidimo. Čak smo se dogovorili sa trenerom da nam šalje preko vibera igre za folklor koje mi treba da naučimo, i da se snimimo kako bi on to video. Tek sam tada primetila koliko je teže kad  pokušavaš  nešto sam da naučiš. Tako da sam danas i učila nove igre. Ostatak dana sam provela gledajući filmove, serije i jedući kokice.

Ponedeljak, 30.3.2020.

Ovaj dnevnik me je jako podsetio na moje detinjstvo, jer sam kao mala imala dnevnik i svaku rečenicu sam počinjala sa:,,Dragi dnevniče“. Danas sam, kao i svaki dan, trenirala jer moram zbog kičme i jako sam srećna što postepeno skidam mider. Nakon vežbi odem na društvene mreže i vidim kako većina devojaka objavljuje fotografije kako će se ugojiti u karantinu, naravno kroz šalu, i zapitam se da li sam ja jedina koja vodi više računa nego ranije =)  Sada imam više vremena za sebe i volim da gledam na telefonu i neke vežbe za treniranje i tako samo dodajem sebi vežbe. Kada sam pre godinu dana počela da vežbam, to je trajalo pola sat, pa sat vremena, a sada traje sat i po. Obožavam da pustim muziku i zatvorim se u sobu.

Utorak, 31.3.2020.

Danas su mi jako pomešana osećanja jer sam srećna što je sutra 1. april i svi ćemo se smejati, šaliti se, smišljati smicalice jedni za druge, a istovremeno sam i tužna jer, da se nije desilo sve ovo sa virusom, ja bih sutra radila fizičko, konačno, posle više od godinu dana. Jedva sam čekala taj dan i samo nekih dve nedelje pre njega se pojavio ovaj virus, baksuz...
Sad sam  više na društvenim mrežama i našla sam na ju tjubu dve devojke koje pričaju o modi i trendovima i stvarno mi se mnogo sviđaju, zovu se Una i Kiki i zrače nekom pozitivnom energijom i svima bih savetovala da ih pogledaju, ako im se sviđa ta tema =)

Sreda, 1.4.2020.

Danas sam se smejala ceo dan jer sam uspela brata da ubedim u prvoaprilsku šalu. Rekla sam mu kako je naš pas povredio šapu i pitala sam ga da li on zna nešto o tome, i nije se ni setio koji je datum. Kad sam mu rekla, smejao se zajedno sa mnom. Prvi april je uvek smešan. Tako je mene mama ubedila da joj je ručak zagoreo...

Četvrtak, 2.4.2020.

Ovog dana sve vreme slušam muziku... Jako sam srećna jer mi se bliži rođendan. Videla sam na društvenim mrežama u horoskopu da moj srećan dan ovog meseca pada baš na dan mog rođenja. U većini slučajeva ne verujem u horoskop, ali mi se ovaj svideo.
Danas sam pospremila sobu jer mi je bilo dosadno... I čula sam se sa starom drugaricom koju sam upoznala u Novom Sadu u bolnici gde sam morala da idem zbog kičme, a ona zbog kuka. Baš smo se združile. Kad sam je videla, jedva sam je prepoznala jer se dosta promenila, sada izgleda lepše i zrelije. Drago mi je što smo se čule i jako me je oraspoložila.

                                                                        Andreja Tot, VIII3
                                                                       

Petak, 27.3.2020.

Dobro jutro, dnevniče, ja se zovem Nevena Milin i imam 14 godina.
Otkad smo upali u ovu situaciju sa virusom i izolacijom, rešila sam da se obraćam tebi. Pošto se ne viđam kao ranije sa drugarima, ti ćeš mi biti najbolji drug.
Pa, možemo da počnemo sa današnjim danom. Ustala sam oko 11 sati, doručkovala i izašla u dvorište. Mama je otišla do prodavnice i rekla mi je kad bude blizu kuće da će me zvati da izvedem svog psa Minu da je malo prošetam. Tih 15 minuta napolju mi je mnogo značilo dok smo trčale i uživale u lepom danu. Zatim sam ušla u kuću da se spremim za časove. Kad su se završili, vežbala sam za folklor što nam je trener poslao da vežbamo igre. Pomogla sam mami oko večere, zatim smo večerali i čula sam se sa svojim drugaricama. Jako sam bila tužna što sada možemo samo da se čujemo, nema više onog smeha, trčanja, ludiranja što smo radile pre ove situacije. Dragi dnevniče, idem sada da se istuširam, legnem i vidim šta ima na telefonu. Toliko za danas od mene. Nastavljamo sutra. Ćao!

Subota, 28.3.2020.

Dobro jutro, dnevniče! Danas jedva čekam da idem napolje jer je predivan sunčan dan. Pošto danas nemamo časove, rešila sam da više svog slobodnog vremena provedem u dvorištu sa psom. Mama je spremila ručak. Pitala sam:,,Da li treba pomoć?“. Ona je odgovorila:,,Ne treba, hvala, uživaj u svom slobodnom vremenu“. Onda sam se iznenada setila da nisam napravila most koji smo imali za domaći iz tehničkog. Pitala sam mamu i tatu za pomoć, ali nije bilo uspeha. Toliko smo se smejali i zabavili, ali most nismo napravili. Zatim sam rešila da pomoć potražim od drugarice Nevene. Ta dva sata što sam provela kod nje su mi jako značila jer mi je to nedostajalo. Kada sam stigla kući, večerala sam, okupala se i opet sam bila malo tužna jer nisam mogla da ostanem duže kod nje da se ispričamo i šalimo. Zatim sam sa mamom, tatom i bratom igrala ,,Ne njuti se, čoveče!“ i šalila se sa njima.
Sad, ćao, i čujemo se sutra sa novom pričom, hehehe.

Nedelja, 29.3.2020.

Dragi dnevniče, danas ti se javljam malo kasnije, nedelja je, pa sam duže spavala. Sinoć smo se dogovorili da ćemo danas za ručak peći roštilj u dvorištu, i da ćemo svi biti uključeni u pripremu ručka - tata je spremao meso, brat je palio vatru, mama mesila tortilje, a ja sam pravila salatu. Kada je ručak prošao, sedeli smo unutra i gledali neki film zato što je napolju bilo prohladno. Inače, zaboravim da ti kažem da se svaki dan čujem sa mojom bakom, i drugom bakom i dekom koji su u Bašaidu. Kasnije smo mama i ja pravile kolač koji se zove ,,Jafa“ i mogu da vam kažem da su bili prelepi kao da jedeš pravu ,,Jafu“. Današnji dan mi je bio uzbudljiv i brzo mi je prošao.
Ćao, sutra nastavljamo.

Ponedeljak, 30.3.2020.

Dragi dnevniče, evo nas i danas zajedno. Kao i svakog dana ustala sam oko 10 sati, doručkovala, obukla se i uzela laptop da uradim domaće zadatke koji su mi ostali. Posle toga sam izašla malo napolje da se poigram sa svojim psom, te sam ušla u kuću da gledam časove. Kad su se časovi završili, uradila sam ono što mi je još ostalo za školu. Zatim sam pomogla mami jer je sklanjala i dezinfikovala sve sobe. Takođe mi je i ovaj dan brzo prošao zato što mama uvek nađe neku zanimaciju. Posle sam uzela telefon i dopisivala se sa drugarima. Više se ništa zanimljivo nije desilo, tako da je to za danas, čujemo se sutra, laku noć.

Utorak, 31.3.2020.

Dragi dnevniče, svako jutro mi je uvek isto, tako da nema potrebe da se na tome zadržavam. Za razliku od ostalih dana, danas sam mami pomagala oko ručka. Spremale smo makarone. Posle ručka smo zvali moju sestru od tetke da joj čestitamo 18. rođendan. Odgledala sam časove i uradila domaći. Pošto mi je posle toga bilo jako dosadno, rešila sam da ostatak dana posvetim sebi i onome što volim. U slobodno vreme obožavam da se šminkam, tako da sam to danas radila. Kada sam završila šminkanje, bila sam presrećna jer je sve ispalo kako sam  želela. Svaku kombinaciju sam fotografisala i slala svojim drugaricama. One su mi se divile kako sam se našminkala i tada sam bila još srećnija. Otišla sam da skinem šminku, istuširam se i malo čačkam telefon, a ubrzo sam i zaspala. Dnevniče, to je za danas, laku noć!

Sreda, 1.4.2020.

Ćao, dnevniče. Ovaj dan nije kao svaki jer danas nisam toliko raspoložena. Doučkovala sam u krevetu i ustala sam iz kreveta tek kad je počela nastava. Pratila sam nastavu, jako me je mrzelo da pišem, ali sam morala da pišem i to sve da odradim. Časovi su konačno završili, sve sam sklonila i legla na svoj krevet i razmišljala. Razmišljala sam o trenutnoj situaciji koja nas je zadesila i kako je bilo pre nje. Pomalo sam bila tužna jer ne kontam zašto se ovo nama desilo i kada će proći. Nerviralo me je zato što nam je ovo poslednja godina osnovne škole i možda se nećemo videti do mature, ako je uopšte bude bilo. Tako sam razmišljala o svemu, zatim sam otišla kod brata i gledala neki zanimljiv film i zaspala sam kod njega u krevetu.

Četvrtak, 2.4.2020.

Ćao, dnevniče! Danas se osećam mnogo bolje nego juče. Posle doručka i svakodnevnih obaveza, poslušala sam mamu i otišla u pekaru da kupim hleb. Za vreme ručka mi je sinula sjajna ideja – rešila sam da posle časova i domaćeg, otvorim ormar i isprobavam svoje stvari. Kad su časovi i domaći bili odrađeni, otišla sam u svoju sobu, pustila muziku i, kao što sam rekla, isprobavala stvari. To su bile lude kombinacije i frizure! I tako sam uspela baš sve stvari da izvadim iz ormara za čije vraćanje mi je kasnije bila potrebna mamina pomoć. Kad smo završile, igrala sam sa mamom, tatom i bratom razne društvene igre. A sad te, dragi dnevniče, pozdravljam, pa se čujemo.

                                                                           Nevena Milin VIII3
                                                                        
29. mart 2020.

Današnji dan mi je bio veoma zanimljiv. Ustao sam u 6.30 i odmah posle doručka otišao napolje i do podneva sadio krompir sa majkom u bašti. U 13 sati sam imao ručak. Naravno, kao i uvek u nedelju, jede se domaća supa od kokoške kao predjelo, a glavno jelo su bile moje omiljene šnicle u lovačkom sosu. Ostatak dana sam proveo u kući.

30. mart 2020.

Današnji dan nije bio poseban kao prošli. Došao je ponedeljak, a to znači da imam nastavu na TV-u. Pre nego što ona počne, pošto sam danas sam u  kući, moram da obavim sve kućne poslove: nahranim i napojim živinu i pse, da pospremim po kući, da odem u prodavnicu i naravno, navučem buđavu masku i rukavice. Meni stvarno nije jasno da li iko normalan može da nosi te maske 8 sati na poslu!?
Kad sam došao kući, bilo je 12.45, pa sam se sredio i spremio za časove koji su trajali tri i po sata. Nakon toga sam ručao, pa posle ručka radio matematiku iz zbirke i do kraja dana nisam izlazio iz kuće.

31. mart 2020.

Današnji dan mi je baš krenuo užurbano jer, naravno, zašto bih ja čuo alarm kad ne moram, probudio sam se tek u 11 sati, pa sam iskočio iz kreveta da bih što brže stigao sve obaveze da uradim pre časova. Danas sam imao sreće, nije bilo toliko gužve u prodavnici i sve sam stigao. Utorak mi je definitivno najužurbaniji dan. Voleo bih da nastavim da pišem, ali crkava mi hemijska...

1. april 2020.

Danas sam ustao na vreme i nabavio novu hemijsku i usput sam razmišljao šta bih mogao da uradim da se našalim sa svojim ukućanima. Smislio sam genijalnu ideju! No, krenimo redom.
Moj omiljeni praznik u godini je došao! Srećan prvi april svima! Ili ne!? Pa, mojim roditeljima baš i nije bio srećan. Skoro sve šale sam izveo u kupatilu jer je ono odmah pored moje sobe. Za prvu šalu sam stavio kutijicu brašna iznad vrata od kupatila, a posle toga sam na slavinu zalepio dinar tako da čim neko pusti vodu, odmah se sav isprska. Ostatak dana je prošao relativno mirno dok nije došlo vreme za kupanje. Izjavio sam da ću ja ići prvi samo da bih namestio sledeću smicalicu – sipao sam u crevo od tuša crvenu boju za kolače i temperu, pa su se prepali skroz na skroz.
Tako se završio moj prvi april! 

2. april 2020.

Dan je prošao veoma mirno, kao da se juče nije ništa desilo. Sve je bilo u redu kao i obično. Danas nemam nešto zanimljivo da pišem.

3. april 2020.

Za razliku od jučerašnjeg dana ovo je možda najbolji dan u ovoj nedelji. Danas sam bio na njivi i orao njivu sa ocem. Pomagao sam tako što sam stao na mašinu dok je on vozio, i vozao sam se sat vremena na mašini, kako bi mašina išla što dublje, tj. da je dodatno opteretim, da ide što dublje u zemlju. Nakon što smo došli sa njive, usledio je ručak, a posle sam otišao napolje da bih očistio zadnji deo dvorišta u kom je bio neverovatan nered. Zatim smo majka i ja na taman očišćeno mesto ređali crepove dok se nije smrklo.    
                   
                                                                                  
                                                                                   Đorđe Dacin, VIII3
                                                                                    
 izbor: Dragica Vukša, prof. srpskog jezika

Priče iz izolacije

Aleksandra Bajić, VIII1

Marko Vidović, IV2


Bojana Živić, IV2


Jovana Karić, IV2


Lara Avramov, IV2