Klinci i ljubimci

Udruženje „Orka” i ORkiCA veverica raspisali su krajem aprila foto-konkurs „Klinci i ljubimci: Radost odrastanja sa ljubimcem”
Preko 600 roditelja je poslalo fotografije koje prikazuju prijateljstvo njihovog deteta i ljubimca, a među odabranima i nagrađenima je i ona na kojoj se naša učenica Iva Kiš igra sa svojim psom Garijem.

Moj dnevniče

Petak, 27.3.2020.
Dragi dnevniče,
Ovo je bio još jedan, naizgled običan dan u karantinu. Da budem iskrena, prestala sam i da brojim dane, ne znam ni koji je dan, ni koji je datum, dok ne pogledam u kalendar. Cela ova situacija je sasvim nova za mene, u početku nisam znala kako da se osećam i kako da se ponašam. Pojava ovog novog virusa i vanredne situacije u Srbiji me je skroz zaprepastila. Odjednom se moja svakodnevica skroz promenila, ali živ se čovek na sve navikne. Jutros me je probudilo zvono telefona, to je bila moja baka. Njoj izlasci iz kuće nisu zabranjeni, ali pošto ima problema sa plućima, ostaje u kući. Zvala me je jer su joj bile potrebne neke osnovne namirnice, ustala sam, umila se, oprala zube i krenula u prodavnicu. Nosila sam zaštitnu masku i rukavice jer je ulazak u prodavnice bez toga veoma rizičan. Nekoliko minuta sam sačekala jer samo određen broj ljudi puštaju unutra. Kada sam ušla, prizor koji sam videla, nimalo mi se nije dopao. Ljudi sa maskama i rukavicama svuda oko mene, na podu obeleženo minimalno rastojanje između ljudi.
Nisam se osećala da sam u svom gradu i u svojoj državi. Zapravo osećala sam se kao da sam na nekoj drugoj planeti. Sve ovo što je dešava je previše čudno za ovo dete u meni, mada negde duboko u sebi znam da je sve ovo što se dešava, za naše dobro.Nakon povratka iz prodavnice došla sam kući da doručkujem u miru, međutim ni to nije prošlo onako kako sam ja želela. Ponovo me prekide zvono telefona. Ovog puta to je bila moja komšinica koja me je zvala da idemo malo da se prošetamo po kraju. Moram priznati da mi je baš prijalo, ovih dana sam baš usamljena i mnogo mi nedostaje društvo. Ona je jedina osoba sa kojom se redovno viđam, jer živi blizu mene, ali kako kaže naš narod, bolje išta nego ništa. Kada je bilo vreme za časove, rastale smo se i otišle svaka svojoj kući. Dok pratim te časove uvek se pomalo rastužim setivši se svih smešnih, zanimljivih, lepih, pa čak i onih malo manje lepih dana u školi. Žao mi je što je taj petak verovatno bio naš poslednji zajednički dan u školskoj klupi. Nedostaju mi naše šale, priče, nedostaju mi i oni ljudi za koje sam smatrala da će biti skroz suprotno. Nakon časova uradila sam domaći iz engleskog. Otišla sam ponovo u šetnju sa drugaricom, da iskoristim lepo vreme. Kao što sam već napisala, uživam u komunikaciji sa drugim ljudima, pa mi je i ovog puta veoma prijala šetnja i razgovor sa njom. Kada je bilo skoro pet sati, ponovo smo se rastale i otišle svaka svojoj kući. Uzela sam malo da slušam muziku, ona me uvek oraspoloži. Pojačala sam do kraja, pevala i zaboravila na sve što se dešava. Muzika je uvek imala tu čudnu moć da me oraspoloži u svakoj situaciji. Nakon toga, vidno raspoloženija pričala sam malo sa drugaricom koju ne mogu da vidim trenutno. Ona mi najviše nedostaje, čujemo se svakog dana. Volim što sa njom mogu da pričam o svojim mislima u karantinu. Završile smo razgovor, sada idem na tuširanje i na spavanje. To bi bilo sve od današnjeg dana.

Subota, 28.3.2020.
Dragi dnevniče,
Konačno vikend, mali predah od onlajn nastave. Danas sam odlučila da ipak neću izlaziti iz kuće, ni u šetnju. Rešila sam da ovaj dan posvetim sebi. Oprala sam kosu, stavila masku na lice, namazala telo losionom i stavila kremu na ruke. Inače subotom volim ovo da radim, pa sam odlučila da tako bude i dok traje vanredno stanje. Nakon toga sam doručkovala u društvu svojih roditelja i svoje sestre. Moram da priznam da se to dosta dugo nije desilo, tata petkom svira, pa u subotu duže spava, a ja imam utakmicu ili trening subotom ujutru, a kako sada stoje stvari, svi smo u kući i baš mi je bilo lepo što sam to osvestila. Dok smo sedeli za stolom, uhvatila me je neka nostalgija, nekada su stvari bile skroz drugačije, što smo starije, sestra i ja, sve smo manje sa roditeljima. Očigledno je moralo nešto ovako da se dogodi da bismo mi ponovo bili na okupu. Danas se zapravo ništa naročito nije desilo, ručali smo, nakon toga sam sela da radim domaći, a onda sam slušala muziku. Kada je već pao mrak, mama je odlučila da nas obraduje i napravi nam kiflice za večeru. Sestra i ja smo joj pomogle, nakon čega smo svi zajedno seli da večeramo i gledamo film. Mama i tata su nakon toga otišli na spavanje, a ja sam ostala još malo budna. Danas sam, kao i juče, pričala sa drugaricom. Pričamo svako veče pred spavanje, kažemo jedna drugoj kako smo provele dan i kako se osećamo. Nakon nekih pola sata razgovora, poželele smo jedna drugoj laku noć i otišle na spavanje. Pre nego što sam zaspala razmišljala sam koliko je vikend u karantinu drugačiji od mog uobičajenog vikenda. Kada je stvarno trebalo da se odmaram, ja sam imala utakmice, treninge i ceo vikend sam provodila sa prijateljima, a sada kada nemam baš od čega da se odmaram, ja upravo to radim. To bi bilo sve za danas, dragi dnevniče.

Nedelja, 29.3.2020.
Dragi dnevniče,
Danas sam ustala ranije nego što ustajem proteklih nekoliko dana. Sa komšinicom, mojom dugogodišnjom drugaricom, otišla sam do Velikog parka da malo uživamo u prirodi. Ponele smo fotoaparat, pa smo se usput malo slikale. Baš sam uživala. Priroda i dobro društvo nikad ne može biti loša kombinacija. Došla sam kući na ručak. Moj tata, kao i svake nedelje, voli da pušta muziku posle ručka, pa ni ova nedelja nije bila izuzetak. Malo smo pevali, igrali, šalili se jedni sa drugima. Nakon toga sam sela za kompjuter da uradim neki domaći i da napišem neke beleške u svesku. Ostatak popodneva sam provela tako što sam gledala seriju, inače nemam mnogo vremena za serije i filmove, ali sada imam vremena za sve. Tek kada nas je ovo snašlo i kada smo kod kuće celog dana, shvatam koliko zapravo traje dvadeset i četiri sata i šta sve čovek može da uradi za to vreme. Žao mi je što to tek sada shvatam. Današnji dan nije bio toliko zanimljiv, ponovo sam pred spavanje pričala sa drugaricom, otišla da se kupam i sela sam da ovo napišem, međutim, nemam previše inspiracije. To je to od mene za danas.

Ponedeljak, 30.3.2020.
Dragi dnevniče,
Dani u karantinu traju kao godine. Ne znam kako da ubijem dosadu. Najviše bih volela kada bih mogla da prespavam naredna dva meseca i da se probudim kada sve ovo prođe. Veoma sam svesna da je zdravlje na prvom mestu, ali meni mnogo nedostaje moja svakodnevna rutina od pre. Škola, treninzi, utakmice, društvo i tako u krug. Jutro sam, da budem iskrena, provela gledajući u telefon. Zatim su na red došli časovi. Čudno mi je da sedim ispred televizora i slušam lekcije, uopšte mi se ne dopada ova onlajn škola. Nedostaje mi društvo najviše. Svesna sam da nisam u situaciji da biram, tako je, kako je. Posle časova obično ručam i nemam baš snage da  gledam televiziju i posle časova, malo me bole oči. Danas mi raspoloženje nije baš najbolje, čovek nekada svojim mislima učini to sam sebi. Moje misli često odlutaju, a sada su odlutale u pogrešnu stranu, pa mi se onda i raspoloženje pokvarilo. U suštini skoro svaki dan mi je isti. Po ceo dan slušam vesti o broju zaraženih, broju preminulih, novozaraženih, itd. Veoma mi je stresno da to svakodnevno slušam, situacija je sve ozbiljnija, a ljudi nisu toga svesni. Zbog takvih ljudi se svaki dan pooštravaju mere zaštite i mora da se skraćuje vreme koje ljudi provode napolju. Kako neko može biti toliko neodgovoran, pogotovo stariji koji se još uvek šetaju bezbrižno ulicama, a sve ovo se zbog njih radi! Vreme je da se pomirim sa činjenicom da će takvih ljudi uvek biti. 

Utorak, 31.3.2020.
Dragi dnevniče,
Još jedan novi dan u izolaciji. Pre podne je proteklo sasvim uobičajeno, doručkovala sam, umila se, oprala zube, itd. Na red su došli časovi, koji su takođe protekli u najboljem redu. Dočekujući mamu sa posla, videvši šta sve radi kada dođe kući, moram priznati, navelo me je da se malo zamislim. Svakog dana pre nego što uđe u kuću, ostavi jaknu, torbu, cipele, masku i sve ostale stvari na terasi i sve ono što može da se dezinfikuje, uradi to odmah po povratku. Zatim je čeka pola sata dezinfikacije u kupatilu i tek onda možemo normalno da se pozdravimo sa njom, da je zagrlimo i poljubimo. Ni u najluđim snovima nisam mogla zamisliti da će nas ovako nešto snaći. Ne samo moju porodicu, već ljude širom sveta. Celog dana bila sam zamišljena i pomalo u neverici, ali to je sasvim normalno s obzirom na to da je sve ovo nešto sasvim novo za mene. Ponavljam, ne samo za mene, već za decu širom sveta. Plašim se, iskreno, za sigurnost moje mame, radi na rizičnom radnom mestu, ide u bolnicu svakog dana i ima kontakt sa velikim brojem ljudi.

Sreda, 1.4.2020.
Dragi dnevniče,
Jutros sam ustala, čudnog raspoloženja. Zapravo sam svih ovih dana čudno raspoložena, čas sam srećna, čas tužna, čas zamišljena i tako u krug. Jutro protiče kao i svako drugo, pa neću da ponavljam. Najzanimljiviji deo dana bilo je popodne. Tata i ja smo bili gladni, ali sve što smo poželeli da jedemo, nismo imali kod kuće. Kada smo postali preterano izbirljivi, mama se naljutila na nas. U tom trenutku sam mislila da da se ljuti bez razloga, ali sam kasnije shvatila o čemu je reč. Moja mama ima radno vreme do četiri i nema vremena da ode u kupovinu. Tada smo mama, sestra i ja sele da napravimo spisak za sutrašnju nabavku. Veoma sam zamišljena, ne znam kako će ta kupovina izgledati i koliko će nam vremena oduzeti, ali vreme je trenutno najmanji problem. Ležim onako u mraku i u glavi vidim sliku, gomila ljudi sa maskama i rukavicama sebično kupuje ogromne količine hrane. Stvarno strašno, ježim se kad samo pomislim na to.

Četvrtak, 2.4.2020.
Dragi dnevniče,
Sestra i ja smo danas ranije ustale kako bi obavile spomenutu kupovinu. Spremile smo se, doručkovale smo i krenule. Stigle smo do mesare ispred koje je red bio ogroman. Bilo je najmanje dvadeset ljudi ispred nas. Dogovorile smo se  da ona ulazi, a ja čekam ispred da ne bismo pravile gužvu. Naravno, imale smo maske i rukavice, što je sigurno, sigurno je. Ljudi su bili odgovorni i držali su propisano rastojanje. Kada smo završile kupovinu tu, uputile smo se ka drugoj prodavnici iz koje nam je trebalo nekoliko stvari. Iskreno, nisam baš bila oduševljena činjenicom što ćemo opet morati da čekamo red, ali nemamo izbora. Ovog puta sam ja ušla unutra i ponovo mi se nimalo nije svidela situacija unutra, ali dosta o tome. Došle smo kući, i ostatak dana bio je sasvim uobičajen, gledala sam časove, uradila domaće zadatke, malo slušala muziku i pričala sa drugaricama. Čudno mi je to što su mi dani mnogo teži psihički nego fizički, stvarno ubija ovo razmišljanje u nedogled.                                       
                                                       
                                                          Aleksandra Došen VIII3
                                                        
Petak, 27.3.2020. 

Novi dan je osvanuo. Dane u izolaciji više ne brojim. Početak dana bio je običan, sa promenljivim vremenom. Čas je padao sneg, čas kiša. Gledao sam kroz prozor s nadom da će se možda pojaviti sunce, ali uzaludno. Sneg je počeo sve jače da pada. Izolacija mi jako teško pada jer mi je izlazak iz kuće većinom zabranjen, zbog ljudi koj su neodgovorni i doprinose da se zaraza širi. Ljut sam na njih. Danas nisam posebno raspoložen, pa se vraćam u svoj krevet. Mama i tata su došli sa posla. Mnogo smo se šalili i smejali.

Subota, 28.3.2020. 

Današnji dan će biti malo drugačiji nego inače. Sestra mi studira u Novom Sadu i danas idemo po nju. Mama je preduzela stroge mere, i poštuje sve kako je država propisala. Čak i u automobilu nosimo maske, rukavice i sredstvo za dezinfekciju. Pred ulazak u Novi Sad bio sam jako uzbuđen jer ću videti sestru posle dužeg vremena. Brzo je ušla u automobil, samo se javila. Teško mi je što ne mogu da zagrlim bliske ljude, već moram da se udaljavam. Stigli smo kući i večerali svi zajedno.

Nedelja, 29.3.2020. 

Danas smo svi rano ustali. Imali smo radnu akciju u radionici. Sestra i ja smo iznosili sve iz tatine kancelarije kako bismo mogli da krečimo, takođe i da očistimo od prašine. Jovana je puštala muziku koju nismo baš svi voleli, ali šta sad, pošteđena je od našeg negodovanja jer nije dugo bila kod kuće. Nije bilo baš jako strašno, svi smo pevali poneku pesmu. Dan je lep, ceo dan sam bio sa porodicom i puno smo se smejali i šalili. Na kratko sam zaboravio da smo u izolaciji. 

Ponedeljak, 30.3.2020.

Danas je opet tmuran dan. Nemam neke važne obaveze pre podne. Uključio sam televiziju da gledam nastavu i prepišem šta je potrebno. Takođe, poslao sam domaći. Sada kada sam završio sve oko sebe, pomažem tati da unese farbu koja mu je potrebna za sutra. Jovana je sa mamom u kuhinji, prave večeru. Kada smo jeli, opet smo uzeli da gledamo neki film. Bio je baš smešan. Odgledali smo i vesti gde se opet prikazivalo kako ljudi ne poštuju propise. Ljut sam jer neki ljudi kao da ne žele da se ovo stanje završi.

Utorak, 31.3.2020. 

Ustao sam jako uzbuđen jer se danas kreči. Obukao sam svoje radno odelo i otišao da pomažem tati. Zajedničkim snagama uspeli smo polovinu da uradimo. Bili smo isprskani od glave do pete. Jovana je sve morala da zabeleži kamerom, a mama se smejala. Sve to nam nije smetalo jer je za večeru bila pica, a ja je baš volim. Posle večere pričao sam telefonom sa drugarima sa treninga.

Sreda, 1.4.2020.

Završili smo i drugu polovinu krečenja. Za dalje radove moramo čekati da se sve osuši. Kao i svakog dana i danas pratim nastavu od kuće. Završavam obaveze oko škole i odlazim kod sestre da pričamo jer sam bio vidno neraspoložen.

Četvrtak, 2.4.2020. 

Ovaj dan je započeo tako što smo sestra i ja zajedno pomagali tati da se sve vrati u radionicu na svoje mesto. Brzo smo završili jer smo zajedno radili. Tata je zadovoljan kako je sve ispalo. Legao sam da odmaram, pa sam zaspao. Mama me je probudila da pratim nastavu na televiziji. Izolaciji se još ne nazire kraj, a ja sam i dalje tužan zato što je svaki dan isti, iste teme na televiziji, itd....

                                                                        Filip Erdeljan, VIII3
                                                                       

Petak, 27.3.2020.

Pošto smo u izolaciji, odlučila sam da napravim raspored i iskoristim vreme. Danas sam, kao i svaki dan, ustala, vežbala, doručkovala, negovala lice, pratila nastavu, učila i vežbala. Srećna sam što smo u kući svi zajedno i više pričamo. Moj odnos sa roditeljima se dosta popravio. Pogledala sam nekoliko filmova i serija, a ostatak dana sam pomagala mami.

Subota, 28.3.2020.

Ovi dani za mene i nisu tako loši. Želim da za sve ovo vreme radim na sebi. Svaki dan vežbam i negujem svoje lice, a isto tako radim i na svom karakteru. Vodim računa o sebi i zbog toga se mnogo bolje osećam. Pravim prirodne maske i negujem lice prirodnim sredstvima. Uveče bih napravila neke jednostavne kolače.

Nedelja, 29.3.2020.

Vidim da je mojim roditeljima dosta teško. Boje se zaraze, nikad još nisu bili u ovakvoj situaciji. Trudim se da im pomognem i često pravim kolače kao bih ih oraspoložila. Imam četiri kučeta i preuzela sam odgovornost da brinem o njima. Hranim ih i čuvam kako bih pomogla mami.

Ponedeljak, 30.3.2020.

Ne kuvam više jer moramo da štedimo. Zbog ove situacije smanjene su plate, a kolači su sada najmanje potrebni. Žao mi je kad ih vidim toliko nervozne. Veoma mi nedostaje moja drugarica, čujemo se preko telefona, ali nije isto. Nismo se videle dugo, kad me je prošla alergija, objavili su vanredno stanje i nisam smela dalje od dvorišta. Danas sam planirala kako ću provesti letnji raspust, ako ga bude bilo.

Utorak, 31.3.2020.

Počela sam mnogo da jedem, što nije čudno jer sam ceo dan unutra. To mi mnogo smeta i trudim se da što više radim da ne bih stalno jela. Ponosna sam na sebe jer se trudim da redovno i pravilno vežbam. Umesto da mi nestaje motivacija, meni se samo povećava.

Sreda, 1.4.2020.

Ne volim da gledam časove na televiziji jer su dosta nerazumljivi, ništa ne zapamtim. Domaći nije težak i radim ga redovno. Dan mi je prošao kao i obično.

Četvrtak, 2.4.2020.

Danas mi je bilo veoma dosadno, počneš da se nerviraš kad si stalno unutra. Mrzelo me je da bilo šta radim. Osećala sam se umorno i stalno sam nešto grickala.

                                                                                      Elena Kecić, VIII3
                                                                                 

Petak, 27.3.2020.

Dragi dnevniče,
Danas je petak, dobili smo zadatak da pišemo dnevnik zbog pismenog zadatka, ali ja ovo ne shvatam kao obavezu, meni je svakako trebalo nešto ovog oblika da izbacim sve iz sebe. Da popunim vreme. Vanredno je stanje, ne smemo iz kuće, naša nastavnica je verovatno htela da ovo bude naša paralela dnevniku Ane Frank. U stvari ćemo na kraju videti da smo veoma slični, ipak smo deca, dosadno nam je, ali je Ani Frank bilo mnogo,mnogo gore.
Prvi dan, dosadno mi je, ali ne možemo ništa s tim. Ustao sam, doručkovao, oprao zube, dopisivao se malo sa drugarima, onda ručao. Predavanja su gotova. Igrao sam sa roditeljima i bratom karte i ja sam pobedio!

Subota, 28.3.2020.

Dragi dnevniče,
Odlučio sam da te prekrstim – od danas si Markus, po mom omiljenom fudbaleru Markusu Rašfordu.
Tako da, dragi Markuse, ovaj dan je isti. Jedino što se razlikovalo je moje razmišljanje. Počeo sam da razmišljam o prijateljima, naročito o onima iz škole. Kao da imam strah, onaj najgori, kao da me jede nešto iznutra. Sama pomisao da se nikada više u školi neću sresti sa njima baci me u najgoru tugu koju sam ikad doživeo. Nikad nisam bio ovoliko tužan.

Nedelja, 29.3.2020.

Dragi Markuse,
Danas sam čuo da govore na televiziji da će ovo sigurno trajati još ceo april. U meni ipak postoji nada da će se završiti do sredine maja. Samo da se vidim još jednom sa njima, sa mojim prijateljima. Uh!

Ponedeljak, 30.3.2020.

Dragi Markuse,
Neki kažu da im je samoća problem, ja mislim da u ovakvom vremenu elektronike nikad ne možete da budete sami. Uvek možete da se dopisujete, da pričate. Jeste da ja preferiram da pričam sa svojim prijateljima uživo, ali zbog svog, a prvenstveno njihovog zdravlja, ne mogu. Ona nada raste, više nisam tužan onoliko kao na početku.

Utorak, 31.3.2020.

Dragi Markuse,
Danas je peti dan od kada ovo pišem, opusti se, neću prestati da ti pišem posle trećeg aprila. Ti mi pomažeš mnogo i ubijaš mi vreme. Sreća pa se nastavnica setila ovog. Sutra je novi mesec. Nikad ovoliko nisam želeo da vreme brže prođe. Toliko želim da se opet vidim u klupi sa svojim pijateljima, više nego išta na svetu. Sve je isto, automatizovan sam, sve radim isto, to je loše.

Sreda, 1.4.2020.

Dragi Markuse,
Dobio sam korona virus! Uh! Aprililililili! Nadam se da si poverovao, da sam uspeo da te pređem. Danas je Dan šale, svi u mojoj kući pričaju viceve i to je dobro.

Četvrtak, 2.4.2020.

Danas je dosadan dan, ni sa kim se nisam dopisivao, niti sam pričao, bolela me je glava, dve nedelje nisam izašao iz kuće, samo sam išao u dvorište, ponekad. Tuga me opet obuzima...

Petak, 3.4.2020.

Dragi Markuse,
Sutra će te moja nastavnica oceniti, ali ne brini se. Danas mi nije toliko dosadno zato što mislim na pijatelje. Samo čekam dan da se okupi naše društvo. Da sednemo negde da se ispričamo. To je dan za koji živim. Ja ne brinem za taj virus jer ja ne izlazim, a i mi smo deca, nama ne može ništa, ali ne želim da ga unesem u kuću, i on je opasan za starije ljude, i za ljude sa bolestima disajnih organa. Moj najbolji drug ima astmu i brinem se za njega.

                                                                              Marko Mićić, VIII3


Petak, 27.3.2020.

Kad sam se probudila, kao i svakog drugog dana, sa žurbom sam doručkovala i nakon toga pratila nastavu. Požurila sam sa domaćim kako bih stigla pre pet sati da prošetam psa. Tužna sam jer ne mogu da ga šetam kad god poželim i koliko god želim, ovako sam zbog policijskog časa stalno u žurbi. Želela bih da ovo vreme provodim sa društvom, a umesto toga ja se samo dopisujem sa njima. Zabrinuta sam jer se sve više razvija ovaj virus i sve je veća opasnost i strah.

Subota, 28.3.2020.

Danas sam konačno mogla malo duže da spavam jer nije bilo škole. Zato sam prošetala psa i išla sa tatom u nabavku, a nakon toga sam otišla da odnesem babi i dedi voće. Svi se mnogo brinemo za njih i trudimo se da im pomognemo što više kako ne bi izlazili iz stana. Ali  mi je drago što nema toliko bolesnih u Srbiji kao u nekim gradovima širom sveta gde umire po 600-700 ljudi na dan.

Nedelja, 29.3.2020.

Danas me je probudila muzika iz auta. Kad sam ustala, primetila sam da su moji roditelji pekli roštilj. Dok sam mazila psa, zaspao mi je u krilu, izgledao mi je kao mali anđeo. Pomislila sam:,,Mogu li se i psi zaraziti!?“. Tada sam samo zamislila kako bi izgledao sa maskom i slatko sam se nasmejala. Pričala sam i sa sestrom preko telefona i obe jedva čekamo da se vidimo. Čak smo se dogovorili sa trenerom da nam šalje preko vibera igre za folklor koje mi treba da naučimo, i da se snimimo kako bi on to video. Tek sam tada primetila koliko je teže kad  pokušavaš  nešto sam da naučiš. Tako da sam danas i učila nove igre. Ostatak dana sam provela gledajući filmove, serije i jedući kokice.

Ponedeljak, 30.3.2020.

Ovaj dnevnik me je jako podsetio na moje detinjstvo, jer sam kao mala imala dnevnik i svaku rečenicu sam počinjala sa:,,Dragi dnevniče“. Danas sam, kao i svaki dan, trenirala jer moram zbog kičme i jako sam srećna što postepeno skidam mider. Nakon vežbi odem na društvene mreže i vidim kako većina devojaka objavljuje fotografije kako će se ugojiti u karantinu, naravno kroz šalu, i zapitam se da li sam ja jedina koja vodi više računa nego ranije =)  Sada imam više vremena za sebe i volim da gledam na telefonu i neke vežbe za treniranje i tako samo dodajem sebi vežbe. Kada sam pre godinu dana počela da vežbam, to je trajalo pola sat, pa sat vremena, a sada traje sat i po. Obožavam da pustim muziku i zatvorim se u sobu.

Utorak, 31.3.2020.

Danas su mi jako pomešana osećanja jer sam srećna što je sutra 1. april i svi ćemo se smejati, šaliti se, smišljati smicalice jedni za druge, a istovremeno sam i tužna jer, da se nije desilo sve ovo sa virusom, ja bih sutra radila fizičko, konačno, posle više od godinu dana. Jedva sam čekala taj dan i samo nekih dve nedelje pre njega se pojavio ovaj virus, baksuz...
Sad sam  više na društvenim mrežama i našla sam na ju tjubu dve devojke koje pričaju o modi i trendovima i stvarno mi se mnogo sviđaju, zovu se Una i Kiki i zrače nekom pozitivnom energijom i svima bih savetovala da ih pogledaju, ako im se sviđa ta tema =)

Sreda, 1.4.2020.

Danas sam se smejala ceo dan jer sam uspela brata da ubedim u prvoaprilsku šalu. Rekla sam mu kako je naš pas povredio šapu i pitala sam ga da li on zna nešto o tome, i nije se ni setio koji je datum. Kad sam mu rekla, smejao se zajedno sa mnom. Prvi april je uvek smešan. Tako je mene mama ubedila da joj je ručak zagoreo...

Četvrtak, 2.4.2020.

Ovog dana sve vreme slušam muziku... Jako sam srećna jer mi se bliži rođendan. Videla sam na društvenim mrežama u horoskopu da moj srećan dan ovog meseca pada baš na dan mog rođenja. U većini slučajeva ne verujem u horoskop, ali mi se ovaj svideo.
Danas sam pospremila sobu jer mi je bilo dosadno... I čula sam se sa starom drugaricom koju sam upoznala u Novom Sadu u bolnici gde sam morala da idem zbog kičme, a ona zbog kuka. Baš smo se združile. Kad sam je videla, jedva sam je prepoznala jer se dosta promenila, sada izgleda lepše i zrelije. Drago mi je što smo se čule i jako me je oraspoložila.

                                                                        Andreja Tot, VIII3
                                                                       

Petak, 27.3.2020.

Dobro jutro, dnevniče, ja se zovem Nevena Milin i imam 14 godina.
Otkad smo upali u ovu situaciju sa virusom i izolacijom, rešila sam da se obraćam tebi. Pošto se ne viđam kao ranije sa drugarima, ti ćeš mi biti najbolji drug.
Pa, možemo da počnemo sa današnjim danom. Ustala sam oko 11 sati, doručkovala i izašla u dvorište. Mama je otišla do prodavnice i rekla mi je kad bude blizu kuće da će me zvati da izvedem svog psa Minu da je malo prošetam. Tih 15 minuta napolju mi je mnogo značilo dok smo trčale i uživale u lepom danu. Zatim sam ušla u kuću da se spremim za časove. Kad su se završili, vežbala sam za folklor što nam je trener poslao da vežbamo igre. Pomogla sam mami oko večere, zatim smo večerali i čula sam se sa svojim drugaricama. Jako sam bila tužna što sada možemo samo da se čujemo, nema više onog smeha, trčanja, ludiranja što smo radile pre ove situacije. Dragi dnevniče, idem sada da se istuširam, legnem i vidim šta ima na telefonu. Toliko za danas od mene. Nastavljamo sutra. Ćao!

Subota, 28.3.2020.

Dobro jutro, dnevniče! Danas jedva čekam da idem napolje jer je predivan sunčan dan. Pošto danas nemamo časove, rešila sam da više svog slobodnog vremena provedem u dvorištu sa psom. Mama je spremila ručak. Pitala sam:,,Da li treba pomoć?“. Ona je odgovorila:,,Ne treba, hvala, uživaj u svom slobodnom vremenu“. Onda sam se iznenada setila da nisam napravila most koji smo imali za domaći iz tehničkog. Pitala sam mamu i tatu za pomoć, ali nije bilo uspeha. Toliko smo se smejali i zabavili, ali most nismo napravili. Zatim sam rešila da pomoć potražim od drugarice Nevene. Ta dva sata što sam provela kod nje su mi jako značila jer mi je to nedostajalo. Kada sam stigla kući, večerala sam, okupala se i opet sam bila malo tužna jer nisam mogla da ostanem duže kod nje da se ispričamo i šalimo. Zatim sam sa mamom, tatom i bratom igrala ,,Ne njuti se, čoveče!“ i šalila se sa njima.
Sad, ćao, i čujemo se sutra sa novom pričom, hehehe.

Nedelja, 29.3.2020.

Dragi dnevniče, danas ti se javljam malo kasnije, nedelja je, pa sam duže spavala. Sinoć smo se dogovorili da ćemo danas za ručak peći roštilj u dvorištu, i da ćemo svi biti uključeni u pripremu ručka - tata je spremao meso, brat je palio vatru, mama mesila tortilje, a ja sam pravila salatu. Kada je ručak prošao, sedeli smo unutra i gledali neki film zato što je napolju bilo prohladno. Inače, zaboravim da ti kažem da se svaki dan čujem sa mojom bakom, i drugom bakom i dekom koji su u Bašaidu. Kasnije smo mama i ja pravile kolač koji se zove ,,Jafa“ i mogu da vam kažem da su bili prelepi kao da jedeš pravu ,,Jafu“. Današnji dan mi je bio uzbudljiv i brzo mi je prošao.
Ćao, sutra nastavljamo.

Ponedeljak, 30.3.2020.

Dragi dnevniče, evo nas i danas zajedno. Kao i svakog dana ustala sam oko 10 sati, doručkovala, obukla se i uzela laptop da uradim domaće zadatke koji su mi ostali. Posle toga sam izašla malo napolje da se poigram sa svojim psom, te sam ušla u kuću da gledam časove. Kad su se časovi završili, uradila sam ono što mi je još ostalo za školu. Zatim sam pomogla mami jer je sklanjala i dezinfikovala sve sobe. Takođe mi je i ovaj dan brzo prošao zato što mama uvek nađe neku zanimaciju. Posle sam uzela telefon i dopisivala se sa drugarima. Više se ništa zanimljivo nije desilo, tako da je to za danas, čujemo se sutra, laku noć.

Utorak, 31.3.2020.

Dragi dnevniče, svako jutro mi je uvek isto, tako da nema potrebe da se na tome zadržavam. Za razliku od ostalih dana, danas sam mami pomagala oko ručka. Spremale smo makarone. Posle ručka smo zvali moju sestru od tetke da joj čestitamo 18. rođendan. Odgledala sam časove i uradila domaći. Pošto mi je posle toga bilo jako dosadno, rešila sam da ostatak dana posvetim sebi i onome što volim. U slobodno vreme obožavam da se šminkam, tako da sam to danas radila. Kada sam završila šminkanje, bila sam presrećna jer je sve ispalo kako sam  želela. Svaku kombinaciju sam fotografisala i slala svojim drugaricama. One su mi se divile kako sam se našminkala i tada sam bila još srećnija. Otišla sam da skinem šminku, istuširam se i malo čačkam telefon, a ubrzo sam i zaspala. Dnevniče, to je za danas, laku noć!

Sreda, 1.4.2020.

Ćao, dnevniče. Ovaj dan nije kao svaki jer danas nisam toliko raspoložena. Doučkovala sam u krevetu i ustala sam iz kreveta tek kad je počela nastava. Pratila sam nastavu, jako me je mrzelo da pišem, ali sam morala da pišem i to sve da odradim. Časovi su konačno završili, sve sam sklonila i legla na svoj krevet i razmišljala. Razmišljala sam o trenutnoj situaciji koja nas je zadesila i kako je bilo pre nje. Pomalo sam bila tužna jer ne kontam zašto se ovo nama desilo i kada će proći. Nerviralo me je zato što nam je ovo poslednja godina osnovne škole i možda se nećemo videti do mature, ako je uopšte bude bilo. Tako sam razmišljala o svemu, zatim sam otišla kod brata i gledala neki zanimljiv film i zaspala sam kod njega u krevetu.

Četvrtak, 2.4.2020.

Ćao, dnevniče! Danas se osećam mnogo bolje nego juče. Posle doručka i svakodnevnih obaveza, poslušala sam mamu i otišla u pekaru da kupim hleb. Za vreme ručka mi je sinula sjajna ideja – rešila sam da posle časova i domaćeg, otvorim ormar i isprobavam svoje stvari. Kad su časovi i domaći bili odrađeni, otišla sam u svoju sobu, pustila muziku i, kao što sam rekla, isprobavala stvari. To su bile lude kombinacije i frizure! I tako sam uspela baš sve stvari da izvadim iz ormara za čije vraćanje mi je kasnije bila potrebna mamina pomoć. Kad smo završile, igrala sam sa mamom, tatom i bratom razne društvene igre. A sad te, dragi dnevniče, pozdravljam, pa se čujemo.

                                                                           Nevena Milin VIII3
                                                                        
29. mart 2020.

Današnji dan mi je bio veoma zanimljiv. Ustao sam u 6.30 i odmah posle doručka otišao napolje i do podneva sadio krompir sa majkom u bašti. U 13 sati sam imao ručak. Naravno, kao i uvek u nedelju, jede se domaća supa od kokoške kao predjelo, a glavno jelo su bile moje omiljene šnicle u lovačkom sosu. Ostatak dana sam proveo u kući.

30. mart 2020.

Današnji dan nije bio poseban kao prošli. Došao je ponedeljak, a to znači da imam nastavu na TV-u. Pre nego što ona počne, pošto sam danas sam u  kući, moram da obavim sve kućne poslove: nahranim i napojim živinu i pse, da pospremim po kući, da odem u prodavnicu i naravno, navučem buđavu masku i rukavice. Meni stvarno nije jasno da li iko normalan može da nosi te maske 8 sati na poslu!?
Kad sam došao kući, bilo je 12.45, pa sam se sredio i spremio za časove koji su trajali tri i po sata. Nakon toga sam ručao, pa posle ručka radio matematiku iz zbirke i do kraja dana nisam izlazio iz kuće.

31. mart 2020.

Današnji dan mi je baš krenuo užurbano jer, naravno, zašto bih ja čuo alarm kad ne moram, probudio sam se tek u 11 sati, pa sam iskočio iz kreveta da bih što brže stigao sve obaveze da uradim pre časova. Danas sam imao sreće, nije bilo toliko gužve u prodavnici i sve sam stigao. Utorak mi je definitivno najužurbaniji dan. Voleo bih da nastavim da pišem, ali crkava mi hemijska...

1. april 2020.

Danas sam ustao na vreme i nabavio novu hemijsku i usput sam razmišljao šta bih mogao da uradim da se našalim sa svojim ukućanima. Smislio sam genijalnu ideju! No, krenimo redom.
Moj omiljeni praznik u godini je došao! Srećan prvi april svima! Ili ne!? Pa, mojim roditeljima baš i nije bio srećan. Skoro sve šale sam izveo u kupatilu jer je ono odmah pored moje sobe. Za prvu šalu sam stavio kutijicu brašna iznad vrata od kupatila, a posle toga sam na slavinu zalepio dinar tako da čim neko pusti vodu, odmah se sav isprska. Ostatak dana je prošao relativno mirno dok nije došlo vreme za kupanje. Izjavio sam da ću ja ići prvi samo da bih namestio sledeću smicalicu – sipao sam u crevo od tuša crvenu boju za kolače i temperu, pa su se prepali skroz na skroz.
Tako se završio moj prvi april! 

2. april 2020.

Dan je prošao veoma mirno, kao da se juče nije ništa desilo. Sve je bilo u redu kao i obično. Danas nemam nešto zanimljivo da pišem.

3. april 2020.

Za razliku od jučerašnjeg dana ovo je možda najbolji dan u ovoj nedelji. Danas sam bio na njivi i orao njivu sa ocem. Pomagao sam tako što sam stao na mašinu dok je on vozio, i vozao sam se sat vremena na mašini, kako bi mašina išla što dublje, tj. da je dodatno opteretim, da ide što dublje u zemlju. Nakon što smo došli sa njive, usledio je ručak, a posle sam otišao napolje da bih očistio zadnji deo dvorišta u kom je bio neverovatan nered. Zatim smo majka i ja na taman očišćeno mesto ređali crepove dok se nije smrklo.    
                   
                                                                                  
                                                                                   Đorđe Dacin, VIII3
                                                                                    
 izbor: Dragica Vukša, prof. srpskog jezika

Priče iz izolacije

Aleksandra Bajić, VIII1

Marko Vidović, IV2


Bojana Živić, IV2


Jovana Karić, IV2


Lara Avramov, IV2

Razgovor sa gitaristom

Igor Maletin je učenik 8. razreda naše škole koji nas oduševi svaki put kada zasvira gitaru.

Koliko dugo sviraš gitaru?
Nekih 10 godina.

Zašto si se opredelio baš za gitaru, a ne za neki drugi instrument?
Gitara mi je nekako najviše ležala od svih instrumenata.

Da li se još neko u tvojoj porodici bavi muzikom?
Moj tata se isključivo bavi muzikom, pa sam i ja pošao njegovim stopama.

Koja ti je omiljena kompozicija ili kompozitor?
Johan Sebastijan Bah i njegova Fuga.

Podseti nas gde si sve nastupao.
Više puta sam nastupao na Fantastu i na različitim festivalima.

Kada se spremaš za neki nastup, koliko vremena izdvojiš dnevno za sviranje gitare?
Zavisi, nekad pola sata, nekad sat vremena.

Koji ti je omiljeni festival?
Ne bih mogao nijedan da izdvojim.

Da li je na nekom od festivala tvoje sviranje gitare nagrađeno?
Jeste, diplomama.

A, koji ti je najveći uspeh?
Prošle godine sam na Fantastu osvojio prvu nagradu.

Koliko ti je teško da uskladiš školske obaveze sa obavezama u Muzičkoj?
Nije teško. Uvek treba da se nađe vreme za sve.

Koji nastavnik iz Muzičke škole će ti ostati u sećanju i zašto?
Nastavnik gitare Luka Vujović. Pored njega sam prvi put išao na Fantast i osvojio prvu nagradu.

Da li nameravaš da nastaviš da sviraš gitaru?
Naravno.

Šta voliš da radiš u slobodno vreme?
Da se bavim sportom. Dižem tegove.

Zašto bi neko ko ne zna za koji instrument da se opredeli trebalo da izabere baš gitaru?
Gitara je jedan lep instrument, sa divnom melodijom, veoma je jednostavna da se nauči. Ima jako lepih kompozicija za gitaru.

O crtanju i stripovima

Aleksandru Bajić VIII1 i Ivanu Protić VIII4 često možete videti kako crtaju, a skoro uvek se desi da baš njihovi radovi budu zapaženi i izloženi u školi ili negde u gradu.

Koliko dugo crtate stripove?
Aleksandra: Stripove crtam od svoje šeste godine.
Ivana: Od početka osnovne škole.

Gde nalazite inspiraciju?
Aleksandra: Inspiraciju najčešće nalazim u stvarima koje me okružuju, u prirodi, čak i kod kuće. Nešto interesantno se desi, pa me to inspiriše da nacrtam strip.
Ivana: Ja najčešće inspiraciju nađem na Instagramu, među slikama koje tu vidim.

Zašto ste se opredelile baš za ovaj hobi?

Aleksandra: Ovaj hobi mi daje da se izrazim više, mogu da naslikam i napravim štagod hoću. Nema granica.
Ivana: Meni je zabavno da crtam.

Da li se još neko u vašoj porodici bavi crtanjem?

Aleksandra i Ivana, uglas: Ne.

Koji vam je omiljeni strip?
Aleksandra: Imam ih više. Najčešće čitam stripove o superherojima, Marvela i DiSija.
Ivana: Ja nemam omiljeni strip.

Šta mislite o Manga likovima?
Aleksandra: Sviđaju mi se. Mislim da se ne razlikuju mnogo od ostalih.

Gde ste sve izlagale?
Ivana: Najviše u školi, Narodnoj biblioteci i Kulturnom centru.

Koji vam je najdraži uspeh?
Ivana: Meni su svi podjednako dragi, ali ako treba jedan da izdvojim, onda je nagrada na Danima ludaje.
Aleksandra: Najdraži uspeh mi je to što je jedan od mojih stripova izložen u Novom Sadu. To je bilo prošle godine.

Da bi neko crtao stripove, šta bi morao da zna?

Aleksandra: Najviše bi trebalo da zna osnovu anatomije i da zna kako da postavi scenu. To je najvažnije tehnički, ali najbitnije je da ima inspiraciju, kreativnost i ideje da napravi taj strip.

Šta volite da radite u slobodno vreme?
Aleksandra: Osim što slikam, štrikam slušam muziku, gledam filmove i serije.
Ivana: Gledam filmove i serije, idem s prijateljima napolje, igram se sa psom, slušam muziku, na Instagramu sam.

Koja bi bila vaša preporuka onima koji vole ili hoće da crtaju stripove?
Aleksandra: Preporučila bih svima koji vole da crtaju stripove da se ne zadržavaju na jednom, da se opuste, da ne žure. Bitniji je kvalitet od brzine i vremena.

Nosioci Plakete Sveti Sava o sebi

 
ALEKSANDRA BAJIĆ VIII1   

Aleksandra će pamtiti svoju osnovnu školu po fantastičnom društvu, koje je bilo uvek tu za nju, i po odličnim nastavnicima koji su se trudili da dosadno i zamorno učenje učine malo interesantnijim.
Osim časova redovne nastave, u školi je aktivna u istorijsko- kreativnoj sekciji, a van škole bavi se crtanjem i pohađa strip- readionicu „Epika“.
Slobodno vreme Aleksandra provodi slušajući muziku, pišući, crtajući, a voli da gleda i filmove i serije.
Posle osnovne škole upisaće profil elektrotehničar informacionih tehnologija u Tehničkoj školi, a nakon toga ide na studije.
U ovom trenutku u životu joj je najvažnije da je srećna i da ne dopušta da negativnost dopre do nje.
Misao Ajn Randa: „Kreativan čovek motivisan je željom da postigne, a ne željom da pobedi druge.“ Aleksandrin je životni moto.

   
RATKA SOKOLA VIII1

Ratka se u životu rukovodi mišlju: „ Svi vaši snovi mogu postati stvarnost – ukoliko imate hrabrosti da ih sledite.“
U njenom životu sada su najvažniji porodica, prijatelji i sport!      Naravno, bitno joj je da dobro uradi završni ispit i upiše željenu srednju školu. To će biti prirodno- matematički smer gimnazije ili sportska gimnazija, a potom planira da završi i fakultet.
Slobodnog vremena nema baš mnogo, a provodi ga u druženju sa najboljim prijateljima, slušanju muzike, igri sa mlađom braćom, razgovoru sa sestrom i, pošto obožava životinje, vodi brigu o svom psu.
Ratka živi za sport! To je odbojka, kojom se bavi već šest godina. Trenira u Odbojkaškom klubu „KI 0230“. Igra na poziciji libera i primača servisa. Pored redovne, u našoj školi pohađa i dodatnu nastavu iz matematike.
Osnovna škola ostaće joj u lepoj uspomeni, pre svega zbog drugara koji su joj svojim šalama i podrškom ulepšali svaki dan školovanja. Iskreno se zahvaljuje učiteljici Radmili Čudanov i razrednoj starešini, Dragici Sredojev, na beskrajnom strpljenju kojim su ovu generaciju izvele na pravi put.

   
NAĐA BLAŽIĆ VIII2

Nađu najviše interesuju prirodne nauke. Zato će, posle osnovne škole, završiti prirodno- matematički smer Gimnazije, a onda i studije iz neke prirodno- naučne oblasti.
Dobro društvo, zanimljive ekskurzije, najbolji razredni starešina i nastavnici koji su se trudili i uspeli da joj prenesu znanje- to je ono po čemu će pamtiti svoju osnovnu školu.
U njoj,  pored obavezne, pohađa i dodatnu nastavu iz srpskog jezika i hemije. Na privatnim časovima usavršava znanje egleskog i nemačkog jezika. Već tri godine trenira odbojku u klubu „KI 0230“ i mnogo voli ovaj sport.
Slobodno vreme voli da provodi sa društvom, da gleda filmove, sluša muziku i da, sa mamom i sestrom, pravi kolače.
Trenutno joj je najvažnije u životu da su ona i njena porodica srećni i zdravi, i da upiše željenu srednju školu.
Nađine misli vodilje su: „Život voli samo onoga koji ga zaista živi.“ i „Nije bitna dužina života, već njegova dubina.“


MANJA GALIĆ VIII2

„Ponosna sam što sam đak ove škole, što sam imala priliku da učim od najboljih i da upoznam divne prijatelje za ceo život. Zahvaljujem se svom razrednom starešini, Miroslavu Grujiću koji mi je pokazao pravi put ka istrajnosti i naučio me pravim životnim vrenostima.“- kaže Manja o svojoj osnovnoj školi.
Pored toga što je uzoran đak na redovnim časovima, Manja pohađa i dodatnu nastavu iz srpskog jezika, a van škole ide na privatne časove engleskog jezika. Već sedam godina je odbojkašica. Trenira takođe u klubu „KI 0230“.
U svom ograničenom slobodnom vremenu, voli da sluša muziku, gleda filmove i da se druži s prijateljima.
 „Prvi čovekov zadatak je da najpre upozna samog sebe.“- ovo je Manjin životni moto.
U skladu sa njim, sada joj je u životu najvažnije da ne izneveri sebe i svoju porodicu, da ostvari svoje snove, a pri tome ostane ono što ona zaista jeste.
U bliskoj budućnosti planira da upiše profil farmaceutski tehničar u Srednjoj stručnoj školi „Miloš Crnjanski“, a potom će studirati kozmetičku farmaciju.


DRAGO KECMAN VIII2

U ovom trenutku, Dragu je najvažnije u životu da upiše željenu srednju školu.
To će biti neki od medicinskih obrazovnih profila, u Zrenjaninu ili Subotici,  jer planira da studira medicinu.  Najviše od svega bi voleo da izgradi karijeru profesionalnog fudbalera.
Slobodno vreme najradije provodi sa drugarima: idu zajedno u bioskop ili igraju igrice.
U osnovnoj školi najdraži predmeti su mu geografija, matematika i fizičko vaspitanje. Škola mu ostaje u lepoj uspomeni jer je u njoj stekao prijateljstva za ceo život, doživeo nezaboravne ekskurzije, škole u prirodi i takmičenja.
Osim redovne nastave, Drago je u školi vrlo aktivan u svom omiljenom sportu – fudbalu. Trenira ga već devet godina ( prvo u „Mladim vukovima“, a poslednje dve godine u OFK „Kikinda“),  veoma ga voli i dobar  je fudbaler!
„Ne sanjaj život, već živi svoj san!“- Dragov je životni moto.



ANJA RISTIĆ VIII2   

Anja će osnovnu školu pamtiti po svojim  nastavnicima koji su je naučili i nešto više od osnovnog gradiva. Posebno je zahvalna nastavnici Mariji Dimitrić, nastavniku Danilu Borovnici i svom razrednom starešini, Miroslavu Grujiću na dobroti i strpljivom stručnom vođenju njenog školovanja. Dobro društvo i  nezaboravni doživljaji sa ekskurzija je ono čega će se uvek rado sećati.
Trenutno su joj u životu najvažniji zdravlje i uspeh u sportu.
Njen sport je plivanje, kojim se bavi već  šest  godina, sa značajnim uspehom! Znanje engleskog i nemačkog jezika usavršava na privatnim časovima.
Anja slobodno vreme provodi sa najboljim drugaricama i sa svojom porodicom, voli da sluša muziku i gleda filmove i serije.
Školovanje će nastaviti u Gimnaziji „Dušan Vasiljev“ na prirodno- matematičkom smeru, nakon čega slede studije.
Anjin životni moto je: „Naš najveći uspeh nije nikad ne pasti, nego ustati svaki put kada padnemo!“


LUKA MIĆIĆ VIII3

Luka je ovako isplanirao svoj profesionalni razvoj: da upiše i završi Tehničku školu, da upiše i završi fakultet – i da postane programer. Pri tome, njegov životni moto je „Pitanje nije ko će da mi dozvoli, nego ko će da me zaustavi!“
Ovaj vrlo aktivan dečak, u školi, pored redovne nastave, ide na sekcije iz engleskog jezika, rukometa i košarke; više puta je na  međuškolskim kvizovima, kao član školske ekipe dostojno predstavljao školu. Trenira rukomet i džudo. U džudou  je osvojio veliki broj medalja. Pored svega ovoga, Luka je završio šestogodišnju Osnovnu muzičku školu, takođe sa skroz odličnim uspehom.
U slobodnom vremenu gleda fudbal- Premijer ligu- i košarku – NBA i jadransku ligu. Sa svojim tatom prati NFL, a omiljeni klubovi su mu Čelzi i Partizan. Voli da igra igrice.
Naša škola ostaće mu u dragoj uspomeni po dobrim drugovima koji su mu učinili lepšim vreme provedeno na časovima i van njih i na zajedničkim ekskurzijama. Rado će se sećati zanimljivih časova, kvizova i takmičenja na kojima je bio sa svojim nastavnicima Draganom Videnov, Miroslavom Grujićem, Stevanom Terzinim, Svetlanom Mirčić Vukobrat i Aleksandrom Kockarem.
Trenutno mu je u životu važno više stvari: da živi i dalje okružen svojom porodicom i prijateljima koje je stekao ovih godina; da bude zdrav i srećan, kao i svi njemu dragi ljudi; da završi školu; da bude i dalje uspešan u sportu...i da mu, uz sve ovo, bude lepo u životu! 

MARKO MIĆIĆ VIII3

Marku će u najlepšem sećanju na školu ostati njegova generacija, „smešna, vesela i složna.“ Veruje da ćemo ih svi u školu dugo pamtiti.
Voleo je sva takmičenja, borbe i utakmice u kojima je uspešno predstavljao svoju školu. Zahvalan je istim nastavnicima kojima i brat blizanac Luka, na zanimljivim časovima i svemu što su učinili za njegov lični razvoj i afirmaciju.
U školi je Marko aktivan na sekcijama iz informatike, geogafije i engleskog jezika. Veoma je  uspešan sportista, trenira džudo i rukomet. Prošle godine završio je šestogodišnju Osnovnu muzičku školu. Voli da programira.
U slobodnom vremenu on sa društvom igra fudbal i košarku, voli da čita, da prati sport i da se bavi njime. Omiljeni Markov sportski klub je Partizan.
Želi da upiše Tehničku školu, profil elektrotehničar informacionih tehnologija, a nakon toga će studirati na Fakultetu tehničkih nauka. Svoju budućnost i perspektivu vidi u nekoj stranoj zemlji, ali smatra da će ga život na kraju vratiti tamo gde pripada- njegovoj otadžbini Srbiji.
Markov životni moto je:“Nikad ne zaboravi ko si, nikad ne odustaj.“
U ovom trenutku životni prioriteti su mu prijatelji, škola, sport i porodica.

BORIS VUKOV VIII4

„Znanje je najveće bogatstvo, znanje niko ne može da ti ukrade.“ – to je Borisov životni moto.
Planira da, posle osnovne škole, svoje znanje uvećava i produbljuje, prvo na prirodno- matematičkom smeru kikindske Gimnazije, a potom da završi fakultet.
U osnovnoj školi, stekao je drugove za ceo život. Nikada neće zaboraviti svog učitelja Marijana i nastavnike koji su ga mnogo toga naučili.
Pored redovne nastave, Boris je u školi aktivan na sekcijama iz fizike, hemije, matematike i engleskog jezika. Van škole, redovno igra šah, plivanje više ne trenira, ali pliva rekreativno.
U slobodno vreme druži se sa drugarima i bavi se vrlo zanimljivim hobijem- astronomijom, tj. posmatra zvezde i planete kroz svoj teleskop. Nađe vremena i da ode na internet i da čita o stvarima koje ga interesuju.
Ono što je Borisu trenutno najvažnije u životu su zdravlje i sreća u njegovoj porodici.