Radost porodičnog okupljanja

nagrađeni na konkursu
Raspust je počeo,
Štrebanje je gotovo,
sveske se bacaju,
igrice se igraju!

Sve mi je super,
sve mi je strava,
a moje matorce
od toga boli glava.

Al ću uživati,
do podne spavati,
kolače praviti
i poklone otvarati.

Jelku ću kititi,
Deda Mraza čekati,
sarmu zavijati
i s mamom ručak spremati.

Rodbina dolazi,
poklone donosi,
svi se okupljaju,
jer dobro će da klopaju.

Sestru ću gnjaviti,
brata nervirati,
babama i dedama
pesmice ću pevati.

Svi su radosni
što su se videli,
lepo se ispričali
i litar vina popili.

Al kad dođe januar šesnaesti,
ja ću od muke plakati,
u školu se mora krenuti
i za školsku slavu pripremati.

Svetog Savu mi slavimo
i himnu o njemu pevamo, a jeee.

Mihajlo Jankov, V4, I mesto na konkursu

Nosioci Plakete Sveti Sava o sebi

Ilija Bešlin, učenik VIII1

“Sve dok imamo uspomenu, ostaje nam prošlost. Sve dok imamo nadu, čeka nas budućnost”. Ovo je Ilijin životni moto, a u njegovim najlepšim uspomenama na ovu školu ostaće dobri drugari i svi njegovi nastavnici, a kao najdraži Milan Danić, Lela Stančić, Simo Okuka, Ivana Ignjatov i Miroslav Grujić koji ima najzanimljivije časove geografije i uvek zna da nasmeje razred.
Osim angažovanja u školi, Ilija trenira plivanje. U slobodno vreme igra fudbal i košarku sa drugarima, sluša dobre pesme i svira ih na svojoj gitari, igra kompjuterske igrice, a uveče voli da odgleda neki zanimljiv film.
Nada se i veruje da će vrednim radom postići ono što želi: da u Tehničkoj školi upiše i završi smer Elektrotehničar računara, a kasnije da postane programer.
Jovana Munćan, učenica VIII1


Jovanini planovi za budućnost slični su Ilijinim: po završetku smera Elektrotehničar računara, želi da studira Web dizajn ili programiranje.
Našu školu pamtiće po dobrim prijateljima i svim stvarima kroz koje su zajedno prošli. Rado će se sećati svojih nastavnika, jer su se trudili da što više pomognu đacima i da od njih naprave dobre ljude.
Jovana se bavi atletikom, a u slobodno vreme voli da se druži, igra igrice, da vozi rolere, gleda filmove i sluša muziku.
Njen životni moto je: “Najveći uspeh nije nikad ne pasti, već uzdići se svaki put nakon pada.”



Stanislava Popov, učenica VIII1


Društvo iz razreda, zajedničke ekskurzije, rođendani i dogodovštine sa časova činiće Stanislavine lepe uspomene na ovu školu. Pamtiće po dobru svoje nastavnike, njihov trud da učenicima prenesu znanje, njihovu pomoć u teškim trenucima i dane kada su se zajedno radovali učeničkim uspesima.
Stanislava je veoma aktivna i van škole. Trenira ronjenje. Članica je Crvenog krsta, gde je završila obuku iz prve pomoći. Pohađa kurseve engleskog i nemačkog jezika.
Slobodno vreme provodi opuštajući se od svih obaveza, u krugu porodice, uz kućni bioskop ili sa prijateljima, u vožnji biciklom i rolerima.
Stanislava planira da studira medicinu, a prvi korak u tom pravcu biće upis u kikindsku Gimnaziju, na prirodno- matematički smer.
Njena izreka- vodilja je: “Bez muke nema nauke.”


Staša Vukobrat, učenica VIII2


Stašin životni moto je: “Ništa nije nemoguće, sve može da se postigne radom i trudom”.
Svoju školu pamtiće po onome što je u njoj naučila i po svom razredu, kao i po nastavnicima koji su joj pomogli da danas bude ovde kao dobitnica Plakete Sveti Sava. Posebnu zahvalnost upućuje učiteljici Nevenki Čikić, razrednim starešinama Mariji Dimitrić i Danijeli Trtić i nastavnicima Martini Trkulji, Leli Stančić i Milanu Daniću.
Pored redovne, Staša u školi pohađa i dodatnu nastavu iz matematike, hemije i fizike. Trenira odbojku, koju voli da igra i u slobodnom vremenu. Dok se opušta, voli da gleda filmove i serije i sluša muziku.
Nakon osnovne škole, Staša planira da upiše prirodno- matematički smer Gimnazije.



Sara Zamurović, učenica VIII2


Sara će iz škole poneti drage uspomene na veliko drugarstvo u svom odeljenju, na omiljenu nastavnicu i trenera Svetlanu Mirčić Vukobrat, nastavnika Stojčeta Đorđevskog, šale nastavnika Miroslava Grujića, na svoju učiteljicu Nevenku Čikić, odeljenjske starešine Mariju Dimitrić i Danijelu Trtić i na direktora Vitomira Radaka. Omiljeni predmeti su joj nemački jezik i fizika.
Ona je već završila jednu osnovnu školu – baletsku, a trenutno završava i peti razred muzičke škole. Članica je plesne grupe “Talarium Power”. Uspešno se bavi streličarstvom i sportskom i ritmičkom gimnastikom. U školi je aktivna u više oblasti: fizici, hemiji, matematici i informatici.
Slobodno vreme voli da provodi sa društvom, na društvenim mrežama, gledajući klipove na you tube-u i muzičke emisije poput “Pinkovih zvezdica”.
Prirodno- matematički smer Gimnazije “Dušan Vasiljev” je njen izbor što se tiče srednje škole, a kasnije će studirati fiziku, nemački jezik ili žurnalistiku.
“Ono što sanjate, pokušajte da ostvarite.”- Sarin je životni moto.


Jasna Mileusnić, učenica VIII2


Jasna je ponosna što je đak škole “Sveti Sava.” Poštuje sve svoje nastavnike jer su doprineli njenom uspehu i bezbroj puta dokazali da su u svakom trenutku spremni da joj pomognu i da je posavetuju. Omiljene nastavnice su joj Svetlana Mirčić Vukobrat i Dragica Sredojev. Osoba koju će pamtiti kroz čitav život kao prijatelja koji se raduje njenim uspesima i nagradama je njena učiteljica Nevenka Čikić.
Jasna je već deset godina aktivna članica Akademskog društva za negovanje muzike “Gusle”. Od šestog razreda ide na sekciju iz istorije, a tokom letnjih raspusta u školi je sa drugaricama pohađala Letnji i Sportski kamp.
U slobodno vreme voli da gleda filmove.
Jasna planira da postane lekar. Nakon osnovne, završiće srednju medicinsku školu, a potom i medicinski fakultet.
Njena misao- vodilja je: “Vera u sebe je prva tajna uspeha.”

Siniša Ilić, učenik VIII3


Siniša je za svoj životni moto odabrao izreku Bendžamina Frenklina: “Ne planirati, znači planirati neuspeh.”
On u bliskoj budućnosti planira da upiše jedan od elektro smerova u Tehničkoj školi, a nakon toga Elektrotehnički fakultet.
Osim u školi, ozbiljno je angažovan u sportu. Trenira vaterpolo u klubu “ŽAK”.
U slobodnom vremenu Siniša igra košarku i fudbal sa društvom, igra video- igrice i uči da programira.
Uvek će se sa radošću sećati svojih drugara iz osnovne škole, svoje učiteljice i nastavnika, kao i svih lepih trenutaka kroz koje su zajedno prošli.



Nikoleta Rajkov, učenica VIII3


Nikoleti će škola ostati u lepoj uspomeni najviše po šalama i doskočicama njenih drugara i po pojedinim nastavnicima koji su, pored predavanja, svojom duhovitošću uspevali da nasmeju đake.
U školi je angažovana u dodatnoj nastavi iz engleskog jezika. Smatra važnim i ozbiljno se posvećuje svom zdravlju i izgledu.
Najbolje se oseća u krugu svoje porodice i tu najradije provodi slobodno vreme, sluša stranu muziku i gleda strane serije.
Planira da upiše društveno- jezički smer kikindske Gimnazije. Voli strane jezike, pa će njene studije biti posvećene daljem usavršavanju jezika.
Nikoletin životni moto je “Nisam savršena, ali sam uvek ja.”



Andrej Heldrih, učenik VIII3


“Veruj u sebe, pa će i drugi verovati u tebe.”- jedna je od omiljenih Andrejevih izreka.
A druga omiljena misao mu je : “U zdravom telu zdrav je duh.” i nju dosledno primenjuje. Otkad zna za sebe bavi se sportom. Prvi je bio aikido, potom devetogodišnja posvećenost plivanju, a od nedavno trenira vaterpolo.
Slobodno vreme Andrej provodi igrajući fudbal i košarku i družeći se sa prijateljima. Aktivno prati “Premijer” ligu, a voli i da pogleda dobar film. Učestvuje na raznim kampovima u školi i van nje, voli da putuje i da provodi vreme sa svojom porodicom.
Nakon osnovne škole, planira da završi kikindsku Gimnaziju, prirodno- matematički smer, a želi da studira meteorologiju. Takođe ga interesuje astronomija.
Iz naše škole poneće drage uspomene na prve školske dane, svoju učiteljicu Snežanu Danić, na nestašluke i vreme provedeno sa svojim odeljenjem. S poštovanjem će se sećati svih svojih nastavnika.



Anđelina Ostojić, učenica VIII4

Anđelina će pamtiti časove likovne kulture i tehničkog i informatičkog obrazovanja u svojoj školi, jer je na njima najviše mogla da ispolji svoju kreativnost, a rado se seća i zabavnih i interesantnih događaja sa časova geografije i fizike.
Pored naše, Anđelina je četiri godine pohađala muzičku školu, gde je svirala violinu, a trenirala je i plivanje. Sada se aktivno bavi košarkom, jer smatra da za taj sport ima najviše predispozicija.
Slobodno vreme voli da provodi sa drugarima, ide rekreativno na plivanje i radi vežbe, crta i pravi razne figure od papira, a najradije prati sportske događaje, uživo i na televiziji.
Pošto je humana i saosećajna, planira da završi srednju medicinsku školu, a potom i fakultet i da postane lekar. Takođe će nastaviti da se bavi košarkom, jer je sport deo njenog života.
“Da bi čovek uspeo u životu, potrebno je da bude srećan i zadovoljan bez obzira na okolnosti, i da voli ono što radi. Da bi se to desilo, moramo, pre svega, biti radni i požrtvovani.” – kaže Anđelina.



Boško Tanović, učenik VIII4


Po završetku osnovne škole, Boško planira da upiše Gimnaziju.
On trenira košarku, ali je rado igra i u slobodnom vremenu. Kada želi da se opusti, igra igrice na kompjuteru, gleda TV i izlazi sa drugarima.
Osnovnu školu će pamtiti po ekskurzijama, raznim sportskim takmičenjima, po dobrim i lošim nastavnicima i, naravno, po svojim drugarima.






Jana Tanović, učenica VIII4


Najlepše Janine uspomene na našu školu vezane su za druženje, za putovanja koja je škola organizovala i za takmičenja iz gimnastike na kojima je, sa svojim drugaricama, postigla veliki uspeh.
Pored redovne, ona pohađa i osnovnu baletsku školu, bavi se gimnastikom i modernim plesom.
Kad ima slobodnog vremena, voli da vežba gimnastiku, pleše, vozi rolere, da ide u šetnju ili sedne u kafić sa drugaricama.
Jana želi da upiše srednju baletsku školu, a ako ne uspe, alternativa joj je društveno- jezički smer Gimnazije “Dušan Vasiljev”.
Njen životni moto glasi: “Nije da se ne usuđujemo zato što su stvari teške, već su stvari teške zato što se ne usuđujemo.”



Klaudia Detari, učenica VIII5


Klaudiji će naša škola ostati u lepoj uspomeni po svim dragim ljudima koje je u njoj upoznala, po drugarima, drugaricama i nastavnicima. Naročito rado seća se školskih ekskurzija na kojima su svi zajedno doživljavali zanimljive avanture.
U školi je aktivna u radu sekcija iz matematike i likovne kulture.
Slobodno vreme provodi čitajući knjige, slušajući muziku i, naravno, družeći se sa prijateljima.
Nakon osnovne škole, Klaudia planira da upiše Tehničku školu u Kikindi, a potom studije u Beogradu i da postane programer.
Za svoj životni moto odabrala je izreku Kerija Granta: “Moja formula za život je jednostavna: svakog jutra ustanem, svake večeri legnem, a vreme između toga gledam da provedem što kvalitetnije.”



Donata Detari, učenica VIII5


Donata je, pored naše, učenica i Osnovne muzičke škole “Slobodan Malbaški” na odseku violine i solo pevanja. Osim redovne nastave u školi, aktivna je u radu nekoliko sekcija: iz biologije, srpskog, mađarskog i engleskog jezika, a najviše voli matamatičku sekciju.
Njena najveća želja je da postane čuvena violinistkinja i da koncertira po svetu. Zato planira da završi srednju muzičku školu, a potom Akademiju umetnosti.
U toku školske godine slobodnog vremena ima vrlo malo, a i tada su joj dani ispunjeni muzikom. Peva u crkvenom horu i aktivna je u Kulturno- umetničkom društvu “Eđšeg”. Kad nađe vremena, čita knjige, najradije romane Danijele Stil i Agate Kristi.
Donatina misao- vodilja je: “Uradite pravu stvar na pravi način i u pravo vreme.

Energija je svuda oko nas 2016.

TUŽAN JE MOJ GRAD
Mihajlo Rac V4, I nagrada na konkursu

Tužan je moj grad
zbog fabrika tih,
tužan sam i ja
zbog zagađivača svih.

Naša voda je tmurna,
čudan ukus ona poseduje,
neprijatne mirise ima,
ne mogu da uživam u njima.

U dvorištu dima ima,
to je zbog paljevina,
gume i plastike svuda,
pa se ljudi zagrevaju ovuda.

Jabuka manje vitamina ima,
zbog silnog otrova u njima.
Oprati je moram po sto puta,
da otrov ne bih uneo unutra.

Molim fabrike da stave filtere,
molim ljude da ne prave guste dimove,
molim da voće ne prskaju,
molim da život sačuvaju!
 
Mihajlo Rac, V4
mentor: Tatjana Prvulović 

Glorija Olaj V3, III nagrada na konkursu
NOVI SVET

Volim svoju Zemlju lepu,
da mi blista kao Sunce,
da udišem vazduh čist,
da vetar svu prašinu briše,
da se lakše na zemlji diše,
da se oko mene sva lepota kreće,
da miriše kao najlepše cveće.

Moj je savet – kada vidiš plastičnu flašu,
ti je domaši i odnesi na reciklažu;
a kad vidiš pikavce, bljak!
tu baš ne može da pomogne dete
već svi mladi i stari
da nam to smeće ugled ne kvari.

Nemojte bacati otpatke na ulici i travi
jer tu treba dete da se šeta i zabavi.
Volim da me sunce greje,
da je voda čista,
da od zdravlja  zračim,
da vidim leptirov let
i da nam bude najlepši svet!
 
Glorija Olaj, V3
mentor: Dragica Vukša
 
 
SVETLOST KOJA MENJA ŽIVOT

Kao mala, oduvek sam se pitala zašto je naša planeta toliko lepa, beskrajno savršena i dovoljno velika da bude dom svim ljudima. U mojim mislima ona je izgledala kao velika kugla ispunjena srećom, dobrotom i nežnošću, obgrljena sjajem koji osvetljava i najdublju tamu. Kako postajem starija, sve više i više shvatam koliko naša Zemlja pati, kako polako nestaje i propada u provaliju iz koje nema izlaza. Neki ljudi ne prestaju da se razmeću svojim bogatsvom, troše ugalj, naftu, sve bez čega drugi ne mogu da žive. Pokašavaju da unište i najmanji deo prirode, koji sve brže i brže bledi. „Mi tu ne možemo ništa“, bar sam tako mislila, sve dok jednog dana nisam čula priču koja mi je pružila ključ za vrata iza kojih se skriva jedan nov pogled na stvarnost. Pogled koji budi radost i daje nadu za boljim životom. 

Tijana Karić VII2, III nagrada na konkursu

U jednom malom selu živeo je deda i dalje misterioznog imena, koji je u svojoj mladosti imao sve što je mogao poželeti. Njegove dane na poslu ispunjavala je sreća, a kod kuće su ga čekala razigrana deca i njegova žena koja bi ga, po običaju, dočekala kraj stola sa spremljenim ručkom. Kraj kuće imao je ogroman pašnjak po kojem su neprestano trčkarala deca igrajući se i provodeći nezaboravne dane detinjstva. Godine su se nizale jedna za drugom, a junak ove priče zašao je u starost. Svi su očekivali da će ovaj naizgled srećan čovek živeti bajku, baš onako divnu, zabavnu, punu avantura, čiji je kraj uvek srećan. Međutim, on je izgubio sve, čak i poslednju nadu, poslednji zrak svetle radosti. Njegova kuća je zajedno sa njim ostarila i izgledala je tužno i tamno i tiho, kao da u njoj više nema nikoga. On je u njoj živeo veoma teškim životom, životom u kojem je ostao samo on, a svi ostali su otišli. Porodica ga je izneverila i ostavila samog, i tako su njegovi dani počeli da gube smisao. Bez ijednog jedinog dinara u već iscepanim džepovima starih pantalona koje je nosio kao mladić i bez struje u kući, sam se borio protiv gladi i svojih briga. Sve što je posedovao bila je kuća kraj koje se nalazilo nekoliko ovaca i stari bicikl koji je kao pas čuvar neprestano stajao ispred vrata. Kada se već umorio od ove teške bitke, seo je na svoj bicikl i odlučio da ode u grad. Nije prošlo mnogo vremena kada je šetajući se korak po korak kraj izloga, ugledao reklamu za solarni panel. Sve što je uspeo da pročita jeste da može da pretvori Sunčeve zrake u struju i to mu je bilo dovoljno. Odlučio je da promeni svoj život i učini ga boljim. Otišao je nazad u selo i prodao svoje ovce i od zarađenog novca uspeo je da kupi solarni panel. Jednog letnjeg popodneva, kada je Sunce već pozlatilo sve oko sebe vešti majstori već uveliko su bili na krovu kuće. Prošli su sati, a on je nepomično stajao gledajući uvis i radoznalo je posmatrao sve radove. Kada su majstori završili svoj posao, već se spustio sumrak, a deda je ušao u kuću pun suza u očima iza kojih su se skrivale iskre prepune nekadašnjeg sjaja koji je odavno nestao. Sve je bilo osvetljeno, ali nije u pitanju bilo svetlo koje je osvetlilo njegov dom, nego svetlo koje je sa sobom donelo sve predivne uspomene, želje i čežnje nasmejanog čoveka. Sve što se nalazilo unutra, a bez struje mu nije bilo od koristi, ponovo je proradilo. Dobio je svoj život nazad. 

Tako sam shvatila da ako Sunce, vetar i voda mogu da promene našu sadašnjost, onda zasigurno mogu da promene i našu budućnost. 

Tijana Karić, VII2
mentor: Zita Herceg

Podvodni svet 2016.

Festival podvodnog filma je sedmi put održan u Kikindi. Tim povodom, Ronilački klub „Orka” raspisao je likovni konkurs, i pristiglo je mnogo likovnih radova. Predškolci i osnovci pokušali su da dočaraju čudesan svet koji voda sebično čuva za sebe i krije ispod svojih talasa. Žiri je imao veoma težak zadatak da izabere najbolje slikare, koji su pored medalje dobili i diplomu.

Svečano uručenje nagrada upriličeno je u velikoj sali Kulturnog centra u petak, 2. decembra 2016. godine. Učenici naše škole su se zaista istakli na ovom konkursu i ostvarili sledeće rezultate:
Kategorija od I do IV razreda:
Milica Tomić III2 – SREBRNA MEDALJA
Specijalna nagrada – najbolji rad:
Nevena Nakrajkućin III3 – ZLATNA MEDALJA






U razgovoru sa piscem Slobodanom Stanišićem

Povodom svog 171. rođendana, gradska Narodna biblioteka je 18. novembra organizovala druženje kikindskih osnovaca sa Slobodanom Stanišićem, jednim od najčitanijih i najnagrađivanijih pisaca kod nas. Kako sam i sama pročitala neke od knjiga ovog pisca, bila mi je čast da popričam sa njim.

Kad ste došli na ideju da pišete? Otkad se bavite pisanjem?

Počeo sam da pišem, da tako kažem, bez ideje, kao dečak, pod uticajem mog oca koji je bio učitelj. U našoj kući je uvek bilo dosta knjiga i ja sam bio zadivljen crtežima u njima, onime što su mi u njima pročitali i što sam, kad sam savladao slova i veštinu čitanja, mogao sam da pročitam. Po samoj prirodi stvari, po dečijem interesovanju, prvo sam počeo da crtam. Za crtanje nije potreban talenat. Svako dete može nešto da nacrta. Olovku u ruke, komad hartije, pa dokle naša mašta stigne. Ko razvije malo više, on se tome posveti ili mu ostane celog života da se time bavi u slobodno vreme. Međutim, ja sam iz tog crtanja- kojim sam se jedno vreme i profesionalno bavio (crtao sam karikature za bezbrojne domaće listove) - počeo da nastavljam onaj posao koji je krenuo davnih dana, da pišem. Prvu knjigu sam objavio relativno kasno, a ona je doživela lep uspeh, zainteresovanost izdavača koji su mi tražili drugu i tako redom. U tom ranom periodu sam odlučio da pišem samo za decu, neću pisati za odrasle, i na tome je do danas ostalo.

Čime ste se još bavili osim pisanja?

Ja sam kao dečak, kao tvoj vršnjak, bio glumac u Dečijoj radiogrupi „Nikola Tesla”. Mislio sam da ću ostati glumac, ali crtanje i pisanje je malo poremetilo te planove, tako da sam se okrenuo na ovu stranu. Međutim, ja i dan-danas, kad pišem neka od mojih dela, neki dijalog, kao što je na primer razgovor sada između nas dvoje, to najčešće odglumim u sebi. 

Čije ste knjige voleli da čitate kao dete?

Najviše sam voleo Branka Ćopića kao dete, posebno njegovu „Baštu sljezove boje”, a docnije, kad su stigle poetske knjige, moj poetski idol i docnije veliki prijatelj bio je Miroslav Antić. Mislim da je njegov „Plavi čuperak” nedostižan.

Koliko često pišete? Gde pišete? Gde pronađete inspiraciju?

Ja držim veliki broj književnih susreta sa decom. Deca su moja najveća inspiracija. Pišem svuda, kod kuće, u gradskom prevozu, u avionu, na letovanju, na putovanju. Naravno, ne može se svuda sesti i pažljivo napisati ono što će biti završna verzija, ono što će ići u štampu, već se beleže ideje, trenutna inspiracija, ono što se vidi, što će  poslužiti kao neki povod za misao, rečenicu, priču, deo romana, pesmu.

Koju biste nagradu izdvojili kao najdražu?

Izdvojio bih dve nagrade. Prva je nagrada Politikinog zabavnika koja je bila najznačajnija nagrada na širokom prostoru jedne velike zemlje koja se tada zvala Jugoslavija, najznačajnija a meni prva za roman „Tango za troje”, i dobio sam jednu divnu nagradu, koja se zove „Rade Obrenović”, na Zmajevim dečjim igrama jedanput za roman „Alek Trejd”, koji je neobičan i ostao malo zapostavljen čak i sa moje, autorske, strane i koji govori o jednom izvanredno sposobnom razredu i razvija kolektivan duh, a drugi put za jedan triler za mlade, koji se zove „Vulkan na Terazijama”. Otkriću vam samo da su u pitanju momak i devojka, tinejdžeri, koji jedno drugom čitaju misli. Ne treba im mobilni telefon. Oni čuju šta ko od njih misli i tako kontaktirajući zapadaju u neke nesporazume. Loši ljudi shvataju tu njihovu osobinu i žele to da iskoriste.

Koja Vaša knjiga Vam je najdraža?

To je jako teško. Mogu da izdvojim jednu ediciju, seriju knjiga koja je izašla preko Izdavačke kuće „Pčelica”, pod zajedničkim nazivom „Deca čitaju srpsku istoriju”. Za tri godine je izlazilo po osam knjiga, tako da ima 24 male knjige, bogato ilustrovane, koje pokrivaju period od Stefana Nemanje do Miloša Obrenovića.

Pomenuli ste da volite da crtate karikature. Koja Vam je omiljena?

Moj omiljeni crtač je bio i ostao Volt Dizni. Uvek sam voleo da ga precrtam i da ga gledam. I danas mogu da nacrtam nekog od njegovih junaka uživo. Ja sam objavio oko 3000 karikatura, a to se nastavilo na mojim susretima sa decom. Crtam na licu mesta, pa mogu i danas da nacrtam Mikija Mausa ili Paju Patka uživo pred mladom publikom.

Hvala Vam na ovom razgovoru.

Hvala tebi.

Katarina Važić, VII2
foto: Mina Milosavljev, VII4

Osmisli šaru na kalabašu

Inspirisani zanimljivim pričama i šarenim afričkim tikvama na izložbi „Putujući kalabaš” Muzeja afričke umetnosti iz Beograda, učenici naše škole su probali da i sami osmisle šare na kalabašu.

  

Nedavno su autorima najboljih crteža uručene prigodne nagrade u Narodnom muzeju. Nagrađeni su: 
Jovana Šurlan III1,
Marko Vuletić III1,
Milica Tomić III2,
Glorija Olaj V3,
Jelica Simić Pejakov V3 i
Sanja Kovačević VIII4.


Dragana Videnov, profesor engleskog jezika