Razgovor sa Tijanom Karić

Tijana Karić, bivši đak generacije naše škole, sada učenica III razreda Srednje stručne škole „Miloš Crnjanski“ , nedavno nam je otkrila zašto je važno da učimo, i još ponešto

Na šta te škola najviše asocira?
Škola me najviše asocira na bezbroj mogućnosti – mogućnosti da naučimo šta god želimo i postanemo šta god hoćemo.

Zašto voliš školu?
Školu volim zato što sam od malena imala jedan cilj – da svakog dana načim nešto novo. Za mene bi to značilo da je moj dan ispunjen, da sam svoje vreme iskoristila na pravi način i škola nam pruža baš to. Omogućava nam da proširimo svoje vidike, bolje razumemo ljude i svet oko sebe. U osnovnoj školi, a ponaročito u srednjoj, susrela sam se sa brojnim predmetima koji su mi pre svega bili zanimljivi, a kada učite o nečemu što vas iskreno zanima, škola ne može da bude dosadna. 

Da li se sećaš svojih drugara i nastavnika iz osnovne škole?
Naravno da se sećam svojih drugara i nastavnika! Moji prijatelji iz osnovne škole i ja i dalje se često družimo i sa mnogima sam ostala veoma bliska. Nastavnici su bili ti koji su mi pomogli da shvatim da volim mnoge predmete, a potom da u okviru tih istih predmeta mnogo toga naučim.

Zašto voliš da učiš?
Mnogi su nam ovo rekli bezbroj puta i to zato što je zaista istina – niko nam ne može oduzeti znanje. Znanje nam omogućava da zauvek ostanemo radoznali poput dece i da nikada ne prestanemo da tražimo nove odgovore, omogućava nam da rastemo i odrastemo i to pre svega u svojim očima.

Koji ti je najdraži školski predmet i zašto?
U osnovnoj školi sam najviše volela hemiju, biologiju i fiziku. Sada sam u srednjoj stručnoj školi i svi predmeti iz oblasti medicine su mi podjednako dragi.

Šta te je poguralo da kreneš da učiš i budeš đak generacije?
Odrastala sam u porodici u kojoj se znanje veoma ceni, roditelji su me naučili da učenje može da se voli i da naše znanje ima veliku vrednost. Takođe, imaju puno razumevanja i strpljenja i uvek su bili uz mene, pomagali mi kada god bih naišla na neku prepreku, naučili me kako da je prevaziđem. Dakle, u tom pogledu sam imala mnogo sreće. Oduvek sam mislila da je najvažnije dati sve od sebe i imala sam veliku čast da rezultat takvog stava i mog truda bude titula đaka generacije.

Šta ti je učenje donelo u životu?
Donelo mi je, pre svega, veliki broj dobrih prijatelja i poznanstava. Bez učenja nikada ne bih dobila priliku da saznam više o onome što volim, da upišem srednju školu koju sam želela. Trenutno sam učenik medicinskog smera i to je ono što me je oduvek zanimalo. Dobila sam priliku da se takmičim na brojnim takmičenjima iz različitih oblasti, posetim nove gradove…

 

Da li voliš takmičenja u kojima je neophodno da upotrebiš stečeno znanje?
Da, volim takmičenja i od petog razreda osnovne škole oprobala sam se na brojnim takmičenjima iz oblasti hemije, biologije, fizike, matematike, engleskog jezika. Najbolje uspehe postigla sam na takmičenjima iz hemije, a to je ujedno i oblast u kojoj sam se najviše takmičila.

Koje ti je bilo najzanimljivije takmičenje na koje si išla i zašto?
Najzanimljivija su mi takmičenja iz hemije. Pored testa na kom se ispituje teorijsko znanje uz rešavanje računskih zadataka, pišu se istraživački radovi na temu koju vi sami možete da odaberete ili rade određene analize u laboratoriji. To mi je najzanimljivije!

Da li uspevaš da uskladiš i zabavu sa učenjem i kako?
Uspevam da uskladim zabavu sa učenjem. Na početku starijih razreda osnovne škole sam se, kao i veliki broj drugih učenika, po prvi put susrela sa obimnijim gradivom i velikim brojem provera znanja i u početku mi je bilo teško da uskladim slobodno vreme i učenje. Međutim, vremenom naučimo kako da razumemo sebe i na taj način dobijamo mogućnost da raspodelimo vreme prema svojim potrebama. Obično unapred znam kojim danima ću videti svoje prijatelje ili ići na neku proslavu i shodno tome napravim svoj plan učenja. 

Da li uspevaš da nađeš slobodno vreme?
Naravno, uspevam da pronađem slobodno vreme. Nekim danima nemam mnogo da učim, dok drugim nemam mnogo slobodnog vremena. Međutim, uvek u toku dana moram da odvojim određeno vreme za sebe, svoje hobije, porodicu i prijatelje. Bez imalo slobodnog vremena nema koncentracije i motivacije, a to je ono što nas pokreće da vredno učimo.

Hvala ti na izdvojenom vremenu. Želimo ti zdravlja i još mnogo uspeha.

Ana Vojvodić, V2

Razgovor sa Stašom Vukobrat

Nedavno sam kontaktirala Stašu Vukobrat, bivšu učenicu naše škole i đaka generacije, sada maturantkinju beogradske gimnazije.

Na šta te škola najviše asocira?
Škola je jedna vrsta portala, u nju uđemo kao malo dete, a izađemo kao osobe spremne da se uhvate u koštac sa životom. Za šta bi se još moglo reći da nas menja na ovakav način? Moj odgovor bio bio detinjstvo. Škola kao i detinjstvo nam donosi mnoge uspone i padove, sticanje novih saznanja o sebi i drugima, duhovno i fizičko razvijanje, tako da mene škola najviše asocira na detinjstvo.

Zašto voliš školu?
Školu volim zato što mi pruža potrebno obrazovanje za dalje unapređivanje sebe i postizanje svojih ciljeva. Omogućava mi da steknem prij: atelje koji će biti uz mene tokom čitavog života.

Da li se sećaš svojih drugara i nastavnika iz osnovne škole?
Naravno, svi ti ljudi su doprineli da postanem osoba kakva sam danas i na tome sam i zahvalna. Naučili su me da se treba boriti za ono što želiš i da netrebaodustati pod pritiskom. U posebno dragom sećanju su mi ostali nastavnice Desanka Čepelnik, Martina Trkulja i Lela Stančić i nastavnik Milan Danić, jer svako od njih mi je na svoj poseban način pomogao da ispunim svoje želje.

Zašto voliš da učiš?
Volim da učim jer na taj način stičem znanje koje mi je poterebno da unapredim sebe. Još stari Grci su rekli da je znanje nešto najvrednije što možemo da imamo, pa je tako i Sokrat rekao: „Vrlina je znanje“, odnosno da su sve vrline posledica znanja.

Koji ti je najdraži školski predmet i zašto?
Imam ih više, ali ako bih morala da se opredelim za jedan to bi bila fizika. „Nauka koje se nalazi iza svega u prirodi.“, ovom rečenicom bih najjednostavnije opisala fiziku i zbog čega je volim. Ona mi daje mogućnost da sebi objasnim sve što se nalazi u prirodi, od univerzuma i galaksija, pa sve do najsitnijih čestica. 

Šta ti je učenje donelo u životu?
Učenje mi je donelo mnogo stvari, ali prvenstveno mogućnost da ostvarim neke od svojih snova.

Da li voliš takmičenja u kojima je neophodno da upotrebiš stečeno znanje?
Volim takva takmičenja zato što na taj način proveravam svoje znanje i utvrđujem šta ne znam, da bih kasnije mogla da povećam svoje znanje iz tih oblasti.

Koje ti je bilo najzanimljivije takmičenje na koje si išla i zašto?
Republičko takmičenje iz hemije na koje sam išla uz pomoć Regionalnog centra za talente „Dušan Vasiljev“ je za mene bilo najzanimljivije. Upoznala sam mnoge ljude iz različitih gradova i, što je bitno, lepo se zabavila. Takođe, naučila sam mnoge stvari koje su mi koristile u daljem školovanju, ali i u životu.

Šta te je poguralo da kreneš da učiš i da budeš đak generacije?
Želja za objašnjenjem je ono što me je poguralo da učim, jer znanje je jedina stvar koja bi mogla da mi pruži odgovore na pitanja koja su me mučila. Nikad nisam učila zarad nagrada i pohvala, radila sam isključivo radi sebe i ispunjenja svojih snova, pa tako ni titula đaka generacija sama za sebe nikad nije bila cilj.

Da li uspevaš da uskladiš zabavu sa učenjem i kako?
Da, jer uvek je potrebno pronaći ravnotežu u svemu, pa tako i u učenju. Način na koji to postižem je jednostavan: dobra organizacija. 

Da li uspevaš da nađeš slobodno vreme?
Smatram da je slobodno vreme nešto što ne treba uspevati pronaći, već nešto što se mora pronaći. Ono je ključno za uravnoteženi život i zbog toga, ma koliko imala obaveza u toku dana, naći ću bar sat vremena za sebe i svoja interesovanja.

Hvala ti na izdvojenom vremenu. Želimo ti mnogo uspeha u daljem radu.

Ana Vojvodić, V2

Razgovor sa Antoninom Vukobrat

Među uspešnim đacima
naše škole još uvek se pamti ime Antonine Vukobrat koja je pre 8 godina bila đak generacije, a sada je studentkinja fakulteta u Beogradu. Nedavno sam stupila u kontakt sa Ninom, a ona je sa zadovoljstvom pristala da mi odgovori na nekoliko pitanja.

Na šta te škola najviše asocira?
Asocira me na drugare, ekskurzije i izlete, časove hemije u laboratoriji, užinu, fudbal u školskom dvorištu, prve simpatije.. Ima tu još mnogo stvari koje je teško staviti u jednu rečenicu. Svakako jedno lepo sećanje i bezbrižan period.

Zašto voliš školu?
Jer nas nauči mnogo čemu. Pre svega, u njoj naučimo prva slova i prve računske operacije, ali isto tako stičemo i radne navike,... U školi stičemo prve drugare, ona nas uči fer pleju i poštovanju različitosti. 

Šta te je poguralo da kreneš da učiš i budeš đak generacije?
Oduvek sam sebi postavljala gomilu pitanja i bila sam rešena da tragam za odgovorima. Neke od njih ni sada nisam našla. Porodica, prijatelji i škola su me motivisali da se uvek trudim i napredujem. Nikad nisam postavila cilj da budem đak generacije, više sam težila nekom ličnom rastu. 

Koji ti je najdraži školski predmet i zašto?
Definitivno fizika. Nauka čije se primene vide svuda oko nas. Nekako uvek izazovna, a sa druge strane prirodna i logična, privukla me od malih nogu. Zainteresovanost za fiziku je bitno uticala na kasniji izbor profesije. 

Da li se sećaš svojih drugara i nastavnika iz osnovne škole? 
Naravno. Bez drugara škola ne bi bila to što jeste. Sa nekima od njih se još uvek družim. Nastavnika se takođe sećam. Svakako moram da pomenem Desanku Čepelnik, ali i nastavnicu hemije Lelu Stančić, nastavnika fizike Milana Danića, učiteljicu Nevenku Čikić i razrednu Mariju Dimitrić. Svi oni su me potpuno podržavali i pomogli mi da pređem mnoge prepreke sa kojima sam se susrela u toku školovanja. 

Zašto voliš da učiš?
Mislim da je izuzetno važno učiti kako bi bili u toku sa vremenom u kome živimo, otkrivati nove stvari, napredovati. Tu nije reč samo o učenju koje se zahteva u školi. Bitno je sticati znanja na svim poljima. Od učenja lepom ponašanju pa do učenja o tome koliko je bitno čuvati životnu okolinu. Čovek celog života uči, obogaćuje i usavršava svoje znanje. Ne treba bežati od nepoznatog, baš naprotiv, trebalo bi se uhvatiti u koštac sa onim što ne znamo. 

Šta ti je učenje donelo u životu?
Donelo mi je više mogućnosti pre svega, više prilika da biram. Takođe, ono što sam naučila u osnovnoj školi, dobro me je pripremilo za više nivoe obrazovanja. 

Da li voliš takmičenja u kojima je neophodno da upotrebiš stečeno znanje?
Da, oduvek sam volela izazove. Naročito je interesantno kada se ono što naučiš složi kao kockice i onda to primenjuješ pri rešavanju konkretnog problema. 

Koje ti je bilo najzanimljivije takmičenje na koje si išla i zašto?
Uvek su mi bila interesantna takmičenja iz fizike. Iskustvo koje bih izdvojila je republičko takmičenje iz fizike u osmom razredu. Zadaci nisu bili laki, ali ono što je bilo najzanimljivije je upoznavanje sa novim ljudima koji imaju slična interesovanja, kao i razmena iskustava. 

Da li uspevaš da uskladiš i zabavu sa učenjem i kako?
Svakako. Dobrom organizacijom se sve postiže. Mislim da je zabava izuzetno bitna, kao i učenje. Uvek treba odvojiti neko vreme za predah i opuštanje. 

Da li uspevaš da nađeš slobodno vreme?
Naravno. Pored svih obaveza, uvek imam vremena za šetnju, druženje sa prijateljima ili omiljeni film; generalno za one stvari koje me ispunjavaju. Mislim da je to veoma važno kako bi se postigao balans u životu. 

Hvala ti što si izdvojila vreme za naš e-časopis. Želimo ti mnogo uspeha u budućnosti!

Ana Vojvodić, V2

Aleksa Konstantinov: Nikad ne odustaj

Aleksa Konstantinov, jedan od najuspešnijih đaka naše škole, sada učenik Matematičke gimnazije u Beogradu, nedavno je posetio našu školu, te smo iskoristili priliku da  popričamo sa njim.

Tijana Varađanin, VII2

Razgovor sa Ivanom Iličin

Poslednjih godina primećujemo veliko interesovanje dece za neki od borilačkih sportova. Realni aikido je jedan od njih.

U želji da otkrijem nešto više o ovoj borilačkoj veštini samoodbrane popričala sam sa našom bivšom učenicom Ivanom Iličin koja se već deset godina bavi ovim sportom. Ivana Iličin sada pohađa II razred Ekonomsko-trgovinske škole, smer ekonomski tehničar.

Zašto si se odlučila baš za aikido?
Roditelji su želeli da nešto treniram od malih nogu. Vodili su me na raznorazne treninge, ali mi je aikido najviše privukao pažnju.

Ko ti je trener?
Trener mi je Branislav Savin.

Da li si učestvovala na nekim seminarima?
Da, učestvovala sam više puta. Rado pamtim seminare održane u Beogradu u Sportskom centru Šumica, u Zrenjaninu i u Novom Sadu.

Koji imaš pojas?
Pre tri godine trebalo je da položim za crni pojas, ali zbog povrede koju sam zadobila nedelju dana pre polaganja nisam mogla da izađem na polaganje tako da još uvek imam braon pojas.

Da li znaš kada će se održati sledeće polaganje za crni pojas i gde?
Trebalo bi da se održi do kraja godine i mislim da će biti u Beogradu.

Po čemu ili kome pamtiš osnovnu školu?

Rado se sećam svog učitelja Marijana Petrova i razredne Marije Zivlak. Imala sam zadovoljstvo da mi matematiku predaje nastavnica Desanka Čepelnik, srpski jezik nastavnica Jovana Knežević, a  fizičko nastavnik Stevan Terzin.

Da li se nekad desilo da si pobegla sa nekog časa?
Pobegla sam samo jednom i to sa muzičkog, pošto su svi bežali.

Da li se baviš još nečim?
Da, već nekoliko godina pevam u Horu „Sveti Nikolaj Srpski“.

Hvala ti na razgovoru i želim ti mnogo uspeha u životu.

Jelena Iličin VII1

Intervju sa Filipom Bajilom

Sa zadovoljstvom vam predstavljamo jednog od najsvestranijih, uspešnih, bivših đaka naše škole, dobitnika Plakete Sveti Sava i Vukove diplome 2009. godine, Filipa Bajila.

Po čemu pamtiš osnovnu školu?

- Osnovnu školu definitivno pamtim po dobrim drugarima i po dobrim nastavnicima. Mogu slobodno da kažem da mi je svakodnevno dolaženje u školu predstavljalo zadovoljstvo, a ovo ne kažem jer se to očekuje, već je zaista bilo tako. Školu “Sveti Sava” pamtim i po zelenim hodnicima sa zelenilom po prozorima koje smo za vreme biološke sekcije zalivali i negovali.

Koji ti je nastavnik ostao u sećanju? 

- Bez sumnje je da su mi svi i dalje u sećanju. Svi nastavnici su ostavili jasan trag u našem sazrevanju i pripremili nas veoma dobro za dalje školovanje, u šta sam se uverio u srednjoj školi. Bez osnove se ne može dograđivati ništa, ali ja nisam imao taj problem - mogu bez ustručavanja reći da mi je osnovna škola pružila odlično znanje sa kojim mi je bilo jednostavnije da koračam kroz razrede srednje škole.

Koji ti je bio omiljeni predmet? 

-To su bili biologija i hemija. To su predmeti koji su mi najviše odgovarali i čije su me teme najviše zanimale i ispunjavale. Mislim da sam ih oduvek na pravi način razumeo. Tako je bilo i u srednjoj školi. Sa druge strane, oba predmeta su mi predavale izvanredne nastavnice, odlični poznavaoci svoje struke i odlični pedagozi. One su činile da i složenije i manje zanimljivije teme dođu do izražaja i da nas zainteresuju, u čemu su potpuno bile uspešne. Ova dva predmeta su upotpunjavale veoma zanimljive sekcije koje sam redovno posećivao i na kojima sam se temeljnije upoznao sa obe nauke.

Iz kojih predmeta si bio na takmičenjima? Koji ti je najdraži uspeh?

-To su, naravno, bili biologija i hemija. Najdraži uspeh mi je bio plasman na republičko takmičenje u sedmom razredu.

Zašto si izabrao da upišeš Gimnaziju i prirodno-matematički smer?

- Gimnazija je škola koja pruža široko, sveobuhvatno znanje i daje učenicima veliku slobodu u pronalaženju sebe u određenim oblastima. Prirodno-matematički smer, kao jedna mala specijalizacija u kojoj se više potencira na prirodnim predmetima, sadržao je sve ono u čemu sam se do tada pronalazio, u čemu sam uživao i šta sam voleo, pa je odluka da ga upišem došla nekako spontano i očekivano.

Kakvih si uspeha na takmičenjima u srednjoj školi imao? Iz kojih predmeta?

-U srednjoj školi sam se više fokusirao na predmet biologije, pa sam tako u prvom razredu osvojio prvo mesto na međuokružnom, i postigao dosta visok plasman na republičkom takmičenju iste godine. Mom uspehu je, moram da napomenem, doprinela neverovatna profesorica Marija Duškov Tomašev koja je u svojoj karijeri fascinirala sve svoje đake čarima biologije i koja je ostala upisana zlatnim slovima u istoriji kikindske Gimnazije kao jedan od najboljih profesora.

Od kada si član Crvenog krsta?

- Crveni krst sam posećivao još kao veoma mali, od svoje 6. godine kao član likovne sekcije. Aktivni član Crvenog krsta, tačnije Omladinske terenske jedinice sam od sedmog razreda osnovne škole.

Šta te je podstaklo da se uključiš u rad CK?

-U početku je to bila prva pomoć, kojom sam se bavio kao član ekipe prve pomoći, prvo “Sveti Sava” škole, a zatim kao član gradske ekipe Crvenog krsta Kikinda. Nakon što sam se bolje upoznao sa idejom i svrhom Crvenog krsta još sam više zavoleo ovu organizaciju i ostao član sve do danas.

Kojim se aktivnostima bavi terenska jedinica? Kojom si aktivnošću posebno zadovoljan?

- Omladinska terenska jedinica je telo koje okuplja podmladak i omladinu u svrhu širenja znanja oblasti Crvenog krsta, sprovođenja tradicionalnih akcija, obeležavanja značajnih datuma, kako internacionalnog, tako i republičkog Pokreta. Budući da sam član Crvenog krsta dosta dugo, učestvovao sam u realizaciji i organizaciji svih naših aktivnosti više puta, pa je teško izdvojiti jednu. Mogu da kažem da je posebno zadovoljstvo svih volontera organizacija i realizacija Trke za srećnije detinjstvo, kao jedne od najsloženih, najposećenijih i najzahtevnijih, ali svakako najsrećnijih i najzabavnijih akcija.

Kako se postaje vođa terenske jedinice? Koje dužnosti on ima?

- Nisam siguran da postoji recept za postanak predsednika Omladinske terenske jedinice Crvenog krsta. Sasvim je sigurno da su to vrednosti koje treba da odlikuju svakog vođu neke grupe koja se bavi humanitarnim i socijalnim radom. Bio sam redovan i vredan član i dok nisam bio član upravnog tela, ali kada sam postao potpredsednik, a zatim i predsednik, shvatio sam da je to funkcija koja daje više mogućnosti, ali i više zaduženja, obaveza i odricanja. Veoma je lepo, ali i veoma teško voditi ispravno bilo kakvu grupu ljudi, u šta sam se dosta dobro uverio. Sve u svemu, uloga predsednika mi je pružila jedno vredno životno iskustvo.

Uspešno se baviš i fotografijom. Ispričaj nam nešto o tome.

nagrada na konkursu "Slika moga grada" 2011.

-Fotografijom sam počeo da se bavim u osnovnoj školi, ali više iz hobija, i ne sa mnogo očekivanja. Vremenom sam shvatio da je fotografija grana umetnosti koja me mnogo zanima i preko koje mogu da ispoljim sve svoje emocije i ideje. U početku sam fotografisao različite motive, ali sam se sve više zainteresovao za portrete i ozbiljnije se pozabavio time. Bio sam pozvan da se pridružim petodnevnom međunarodnom foto-kampu koji se održao u Mokrinu pretprošle godine. Za to vreme sam upoznao fotografe iz naše zemlje, ali takođe i profesionalce iz Amerike, Austrije, Engleske, Nemačke itd. od kojih sam zaista mnogo naučio o fotografiji. Danas se aktivno bavim fotografijom i to portretima u kojima sam pronašao poseban čar i čitav novi svet.

Išao si i u muzičku školu - odsek klavir. Da li i danas zasviraš? 

- Tako je. Završio sam osnovnu muzičku školu - odsek klavir u klasi sjajne Boronka Danice. Klavir je bio i ostao moja velika ljubav i strast, ali se danas bavim muzikom kao pevač u akustičnom bendu “Buy me a star on the boulevard”, a klaviru se s vremena na vreme vratim i sviram za svoju dušu.

Kako provodiš svoje slobodno vreme?

- Slobodno vreme u najvećoj meri provodim sa prijateljima, zatim baveći se fotografijom, čitajući i dr.

Koji su tvoji planovi posle srednje škole? Imaš li neki cilj?

- Upisao sam Medicinski fakultet u Beogradu ove godine, što je bio jedan od mojih najvećih snova i želja od kada znam za sebe. Cilj mi je da u budućnosti budem uspešan u medicini i da pomažem ljudima, a kasnije se posvetim medicini kao nauci i naučno - istraživačkom radu. Momentalno, cilj mi je da budem što bolji student. 

Milica Sandić VII4

Razgovor sa Dunjom Ilić

Nedavno sam imala zadovoljstvo da upoznam Dunju Ilić, bivšu učenicu naše škole, dobitnicu Plakete sveti Sava i Vukove diplome 2009. godine, a sada maturantkinju Gimnazije. Evo delića našeg razgovora.

Po čemu pamtiš osnovnu školu? 

Osnovnu školu uglavnom pamtim po drugovima i nastavnicima, pojedinim dešavanjima u odeljenju...

Koji ti je bio omiljeni predmet?

Omiljeni predmet mi je bio srpski. I sada mi je. U osnovnoj školi sam više pažnje posvetila gramatici, a sada više književnosti. Ja volim da se bavim jezicima, da komuniciram sa drugima, da čitam, pa je to i razlog zašto mi je srpski omiljeni predmet.

A nastavnik?

Prvi nastavnik koji mi pada na pamet je Aleksandra Stančul. Sa njom sam provodila najviše vremena. Rado se sećam i nastavnika matematike, Zoltana Kanalaša.

Znam da si u osnovnoj školi učestvovala na brojnim takmičenjima, koje ti je bilo najdraže?

Išla sam na takmičenja iz srpskog i engleskog jezika. Takmičenja su puna stresa. Dešavalo mi se da mi fali jedan bod da prođem dalje... Takmičenja više pamtim po pripremanjima, tremi...

Da li se i dalje družiš sa društvom iz osnovne?

Družim se, ali samo sa onima koji idu u Gimnaziju. One drugarice koje su mi bile najbolje u osnovnoj i sada su mi veoma bliske.

Zašto si izabrala baš Gimnaziju i društveno-jezički smer?

Pre svega želim da kažem da sam zadovoljna i srećna što sam upisala gimnaziju. Gimnazijalci imaju neki poseban, „gimnazijski“ duh. To je ono po čemu se mi razlikujemo od drugih i zbog toga mi je drago što sam upisala baš ovu školu. Što se tiče smera, izabrala sam ga jer me više zanimaju jezici.

Čula sam da si se i u Gimnaziji takmičila. Iz kojih predmeta i kakav si uspeh imala?

Išla sam na takmičenje iz književnosti i engleskog. Iz književnosti sam u drugoj godini bila druga na Republičkom, a u trećoj prva na Republičkom. Na Republičkoj olimpijadi sam osvojila drugo mesto. Na takmičenju iz engleskog jezika sam osvojila peto mesto na Okružnom. Svi uspesi su mi podjednako dragi. Pripreme su onaj deo koji je zanimljiv, a uspeh je prirodan ishod tih priprema.

Čime se još baviš?

Član sam „Gusana u magli“. Tamo sam prevodilac i lektor. Idem na kreativno čitanje, član sam hora srednje škole „Kikinda“. Družim se, izlazim, čitam, gledam filmove...

Čula sam da si trenirala odbojku. Da li još uvek treniraš?

Ne treniram više. Prestala sam posle prve godine gimnazije.

Čula sam i da si išla u muzičku. Da li nalaziš vremena za sviranje?

Mislim da čovek uvek ima vremena za ono što stvarno želi. Uvek, nekako, zaboravim na sviranje i odlučim da radim nešto drugo. Poslednji put sam svirala klavir u prvoj godini Gimnazije. 

 

Koja ti je omiljena kompozicija? 

Ne mogu izdvojiti nijednu, ali od kompozitora najviše volim Kloda Debisija i Erika Satija.

Šta je za tebe volontiranje?

Za mene je volontiranje pre svega uživanje. Uživanje u tome da nekome pomažete. Mislim da bi svako trebalo barem nekad da volontira u nekoj akciji.

Pomenula si „Gusane u magli“. Otkad si uključena u rad ove grupe? Otkud ideja da se okupite na ovaj način? Ispričaj nam nešto više o tome.

U rad „Gusana u magli“ uključena sam od samog početka. U stvari, jedna sam od prvih koji su uključeni. Ideju je imao moj drug Boća. On je imao ideju i da izgradi teatar i tu ideju je konstruisao u nešto ostvarljivo. 

 

Na koju akciju si posebno ponosna?

Najviše sam ponosna na poslednju akciju za Noć muzeja. Ljude koji su tada došli privukli su naši kostimi i gluma. 

Šta će biti sa „Gusanima“ kada odete na studije?

Mislim da će posle našeg odlaska na studije „Gusani“ nažalost prestati da postoje. To je mnogo ulaganja sebe, mnogo obaveza... Mislim da se neće naći niko ko će moći da zameni Boću i da nastavi njegov rad.

Imaš li neku omiljenu knjigu? 

Imam mnogo omiljenih knjiga. Ali, ako treba da izdvojim samo jednu, to je „Gospodar muva“ Vilijama Goldinga. 

Film?

Omiljeni film mi je Amelija Pulen.

 

Koju vrstu muzike slušaš?

Uglavnom slušam alternativnu muziku.

 

Da li si razmišljala o tome šta ćeš posle srednje škole?

Jesam. Upisaću opštu knjiševnost sa teorijom književnosti u Beogradu.

Koji je tvoj cilj?

Moj cilj je da budem srećna, a svi ostali ciljevi mogu biti podređeni tom cilju.

A moto?

Sećam se svog mota iz osnovne škole - dobro se dobrim vraća. Ali sada, ipak, baš nisam sigurna da je to potpuna istina. Sada mi je moto malo drugačiji i možda je čak i previše nazvati to motom, ali, to je misao koja mi u životu mnogo pomaže. To je misao Dalaj Lame koji je rekao da čim primetimo da smo načinili neku grešku odmah treba da učinimo sve da je ispravimo. Ovo na prvi pogled deluje jednostrano, jer podrazumeva da je greška već napravljena, ali me zapravo sama ta pomisao rasterećuje kad nešto odlučujem i uopšte šta god da radim, jer u stvari to znači da najčešće možemo kasnije da ispravimo ono što smo prethodno pogrešno uradili.

Dunja, hvala ti na ovom zanimljivom razgovoru i želim ti da ostvariš sve svoje ciljeve.

Teodora Turudija, VII4