Razgovor sa Tijanom Karić

Tijana Karić, bivši đak generacije naše škole, sada učenica III razreda Srednje stručne škole „Miloš Crnjanski“ , nedavno nam je otkrila zašto je važno da učimo, i još ponešto

Na šta te škola najviše asocira?
Škola me najviše asocira na bezbroj mogućnosti – mogućnosti da naučimo šta god želimo i postanemo šta god hoćemo.

Zašto voliš školu?
Školu volim zato što sam od malena imala jedan cilj – da svakog dana načim nešto novo. Za mene bi to značilo da je moj dan ispunjen, da sam svoje vreme iskoristila na pravi način i škola nam pruža baš to. Omogućava nam da proširimo svoje vidike, bolje razumemo ljude i svet oko sebe. U osnovnoj školi, a ponaročito u srednjoj, susrela sam se sa brojnim predmetima koji su mi pre svega bili zanimljivi, a kada učite o nečemu što vas iskreno zanima, škola ne može da bude dosadna. 

Da li se sećaš svojih drugara i nastavnika iz osnovne škole?
Naravno da se sećam svojih drugara i nastavnika! Moji prijatelji iz osnovne škole i ja i dalje se često družimo i sa mnogima sam ostala veoma bliska. Nastavnici su bili ti koji su mi pomogli da shvatim da volim mnoge predmete, a potom da u okviru tih istih predmeta mnogo toga naučim.

Zašto voliš da učiš?
Mnogi su nam ovo rekli bezbroj puta i to zato što je zaista istina – niko nam ne može oduzeti znanje. Znanje nam omogućava da zauvek ostanemo radoznali poput dece i da nikada ne prestanemo da tražimo nove odgovore, omogućava nam da rastemo i odrastemo i to pre svega u svojim očima.

Koji ti je najdraži školski predmet i zašto?
U osnovnoj školi sam najviše volela hemiju, biologiju i fiziku. Sada sam u srednjoj stručnoj školi i svi predmeti iz oblasti medicine su mi podjednako dragi.

Šta te je poguralo da kreneš da učiš i budeš đak generacije?
Odrastala sam u porodici u kojoj se znanje veoma ceni, roditelji su me naučili da učenje može da se voli i da naše znanje ima veliku vrednost. Takođe, imaju puno razumevanja i strpljenja i uvek su bili uz mene, pomagali mi kada god bih naišla na neku prepreku, naučili me kako da je prevaziđem. Dakle, u tom pogledu sam imala mnogo sreće. Oduvek sam mislila da je najvažnije dati sve od sebe i imala sam veliku čast da rezultat takvog stava i mog truda bude titula đaka generacije.

Šta ti je učenje donelo u životu?
Donelo mi je, pre svega, veliki broj dobrih prijatelja i poznanstava. Bez učenja nikada ne bih dobila priliku da saznam više o onome što volim, da upišem srednju školu koju sam želela. Trenutno sam učenik medicinskog smera i to je ono što me je oduvek zanimalo. Dobila sam priliku da se takmičim na brojnim takmičenjima iz različitih oblasti, posetim nove gradove…

Da li voliš takmičenja u kojima je neophodno da upotrebiš stečeno znanje?
Da, volim takmičenja i od petog razreda osnovne škole oprobala sam se na brojnim takmičenjima iz oblasti hemije, biologije, fizike, matematike, engleskog jezika. Najbolje uspehe postigla sam na takmičenjima iz hemije, a to je ujedno i oblast u kojoj sam se najviše takmičila.

Koje ti je bilo najzanimljivije takmičenje na koje si išla i zašto?
Najzanimljivija su mi takmičenja iz hemije. Pored testa na kom se ispituje teorijsko znanje uz rešavanje računskih zadataka, pišu se istraživački radovi na temu koju vi sami možete da odaberete ili rade određene analize u laboratoriji. To mi je najzanimljivije!

Da li uspevaš da uskladiš i zabavu sa učenjem i kako?
Uspevam da uskladim zabavu sa učenjem. Na početku starijih razreda osnovne škole sam se, kao i veliki broj drugih učenika, po prvi put susrela sa obimnijim gradivom i velikim brojem provera znanja i u početku mi je bilo teško da uskladim slobodno vreme i učenje. Međutim, vremenom naučimo kako da razumemo sebe i na taj način dobijamo mogućnost da raspodelimo vreme prema svojim potrebama. Obično unapred znam kojim danima ću videti svoje prijatelje ili ići na neku proslavu i shodno tome napravim svoj plan učenja. 

Da li uspevaš da nađeš slobodno vreme?
Naravno, uspevam da pronađem slobodno vreme. Nekim danima nemam mnogo da učim, dok drugim nemam mnogo slobodnog vremena. Međutim, uvek u toku dana moram da odvojim određeno vreme za sebe, svoje hobije, porodicu i prijatelje. Bez imalo slobodnog vremena nema koncentracije i motivacije, a to je ono što nas pokreće da vredno učimo.

Hvala ti na izdvojenom vremenu. Želimo ti zdravlja i još mnogo uspeha.

Ana Vojvodić, V2

Sve što poželim mogu i da budem

Na nedavno organizovanom konkursu OŠ „Vasa Stajić“ iz Mokrina, Anastasija Bajkin, učenica IV2, osvojila je drugu nagradu za likovni rad u kategoriji od prvog do četvrtog razreda.

Ana sa učiteljicom Sanjom Bikić


 

Sve što poželim mogu i da budem

Između dve korice stotinu strana,
ovu knjigu čitam već nedelju dana.
Od tačke do tačke, od reda do reda,
jedno pitanje mira mi ne da.
Iako su kuće u knjizi čudne, a vremena davna,
šta ako bih jednog dana
ja postala junakinja glavna?
Šta ako bih postala ptica sa šeste strane,
što joj se svi dive u letu,
ili možda svetlost što se s mrakom bori,
ili vetar što putuje po svetu?

Želim da budem ptica
jer hoću da dotaknem nebo,
ali na ovom, našem svetu,
bez krila se rađa čedo.
Ljudi svakoga dana lete,
pa bih mogla i ja sa njima.
Dovoljno je da zatvorim oči
i već sam u oblacima belim.

Želim da budem svetlost,
da se svi pitaju ko sam,
da budem sunčeva tajna,
da tamu nadjačam,
da budem radost sjajna!

Želim biti mrak,
da budem svačiji strah,
da živim u gradskom ćorsokaku,
da budem tamin zrak.

Želim da budem vetar,
da niko ne zna otpevati moje reči,
da budem tajanstven šum u noći,
da niko moje moći ne može steći,
svakog nadjačati ću moći.
Korice knjige sklopila sam,
ovu knjigu čvrsto držim i nikom je ne dam.
Šapnula mi je nešto tiho,
tako da samo ja mogu čuti,
pisac sam svoje priče,
sve što poželim mogu i da budem.

Jovana Karić, V2, prva nagrada na literarnom konkursu OŠ „Vasa Stajić“ iz Mokrina 
Mentor: Aleksandra Stančul

Razgovor sa Stašom Vukobrat

Nedavno sam kontaktirala Stašu Vukobrat, bivšu učenicu naše škole i đaka generacije, sada maturantkinju beogradske gimnazije.

Na šta te škola najviše asocira?
Škola je jedna vrsta portala, u nju uđemo kao malo dete, a izađemo kao osobe spremne da se uhvate u koštac sa životom. Za šta bi se još moglo reći da nas menja na ovakav način? Moj odgovor bio bio detinjstvo. Škola kao i detinjstvo nam donosi mnoge uspone i padove, sticanje novih saznanja o sebi i drugima, duhovno i fizičko razvijanje, tako da mene škola najviše asocira na detinjstvo.

Zašto voliš školu?
Školu volim zato što mi pruža potrebno obrazovanje za dalje unapređivanje sebe i postizanje svojih ciljeva. Omogućava mi da steknem prij: atelje koji će biti uz mene tokom čitavog života.

Da li se sećaš svojih drugara i nastavnika iz osnovne škole?
Naravno, svi ti ljudi su doprineli da postanem osoba kakva sam danas i na tome sam i zahvalna. Naučili su me da se treba boriti za ono što želiš i da netrebaodustati pod pritiskom. U posebno dragom sećanju su mi ostali nastavnice Desanka Čepelnik, Martina Trkulja i Lela Stančić i nastavnik Milan Danić, jer svako od njih mi je na svoj poseban način pomogao da ispunim svoje želje.

Zašto voliš da učiš?
Volim da učim jer na taj način stičem znanje koje mi je poterebno da unapredim sebe. Još stari Grci su rekli da je znanje nešto najvrednije što možemo da imamo, pa je tako i Sokrat rekao: „Vrlina je znanje“, odnosno da su sve vrline posledica znanja.

Koji ti je najdraži školski predmet i zašto?
Imam ih više, ali ako bih morala da se opredelim za jedan to bi bila fizika. „Nauka koje se nalazi iza svega u prirodi.“, ovom rečenicom bih najjednostavnije opisala fiziku i zbog čega je volim. Ona mi daje mogućnost da sebi objasnim sve što se nalazi u prirodi, od univerzuma i galaksija, pa sve do najsitnijih čestica. 

Šta ti je učenje donelo u životu?
Učenje mi je donelo mnogo stvari, ali prvenstveno mogućnost da ostvarim neke od svojih snova.

Da li voliš takmičenja u kojima je neophodno da upotrebiš stečeno znanje?
Volim takva takmičenja zato što na taj način proveravam svoje znanje i utvrđujem šta ne znam, da bih kasnije mogla da povećam svoje znanje iz tih oblasti.


Koje ti je bilo najzanimljivije takmičenje na koje si išla i zašto?
Republičko takmičenje iz hemije na koje sam išla uz pomoć Regionalnog centra za talente „Dušan Vasiljev“ je za mene bilo najzanimljivije. Upoznala sam mnoge ljude iz različitih gradova i, što je bitno, lepo se zabavila. Takođe, naučila sam mnoge stvari koje su mi koristile u daljem školovanju, ali i u životu.

Šta te je poguralo da kreneš da učiš i da budeš đak generacije?
Želja za objašnjenjem je ono što me je poguralo da učim, jer znanje je jedina stvar koja bi mogla da mi pruži odgovore na pitanja koja su me mučila. Nikad nisam učila zarad nagrada i pohvala, radila sam isključivo radi sebe i ispunjenja svojih snova, pa tako ni titula đaka generacija sama za sebe nikad nije bila cilj.

Da li uspevaš da uskladiš zabavu sa učenjem i kako?
Da, jer uvek je potrebno pronaći ravnotežu u svemu, pa tako i u učenju. Način na koji to postižem je jednostavan: dobra organizacija. 

Da li uspevaš da nađeš slobodno vreme?
Smatram da je slobodno vreme nešto što ne treba uspevati pronaći, već nešto što se mora pronaći. Ono je ključno za uravnoteženi život i zbog toga, ma koliko imala obaveza u toku dana, naći ću bar sat vremena za sebe i svoja interesovanja.

Hvala ti na izdvojenom vremenu. Želimo ti mnogo uspeha u daljem radu.

Ana Vojvodić, V2

Moja Kikinda 2021.

Ovogodišnji kviz o Kikindi okupio je predstavnike 13 škola kikindske opštine. 

Već po tradiciji, i naša škola imala je svoje predstavnike. Ove godine ekipu su činili: Milica Tomić VII2, David Nađ VII3, Dragana Mijandžić i Mihailo Ratko VIII2.

Osvojivši najviše poena u kvalifikacijama 10. februara, naša ekipa se našla u polufinalu 11. februara, a potom i u finalu koje je održano 24. februara.

U jakoj konkurenciji i neizvesnom kretanju po mapi opštine, naša četvorka je kroz cilj prošla treća.

Organizator kviza je Kancelarija za mlade. Svi finalisti su osvojili televizor za svoje škole. Nažalost, zbog epidemiološke situacije, nagradna ekskurzija će ove godine izostati.

foto: Dragana Videnov, nastavnica engleskog jezika

prilog: TV Kikinda

Razgovor sa Antoninom Vukobrat

Među uspešnim đacima
naše škole još uvek se pamti ime Antonine Vukobrat
koja je pre 8 godina bila đak generacije, a sada je studentkinja fakulteta u Beogradu. Nedavno sam stupila u kontakt sa Ninom, a ona je sa zadovoljstvom pristala da mi odgovori na nekoliko pitanja.

Na šta te škola najviše asocira?
Asocira me na drugare, ekskurzije i izlete, časove hemije u laboratoriji, užinu, fudbal u školskom dvorištu, prve simpatije.. Ima tu još mnogo stvari koje je teško staviti u jednu rečenicu. Svakako jedno lepo sećanje i bezbrižan period.

Zašto voliš školu?
Jer nas nauči mnogo čemu. Pre svega, u njoj naučimo prva slova i prve računske operacije, ali isto tako stičemo i radne navike,... U školi stičemo prve drugare, ona nas uči fer pleju i poštovanju različitosti. 

Šta te je poguralo da kreneš da učiš i budeš đak generacije?
Oduvek sam sebi postavljala gomilu pitanja i bila sam rešena da tragam za odgovorima. Neke od njih ni sada nisam našla. Porodica, prijatelji i škola su me motivisali da se uvek trudim i napredujem. Nikad nisam postavila cilj da budem đak generacije, više sam težila nekom ličnom rastu. 

Koji ti je najdraži školski predmet i zašto?
Definitivno fizika. Nauka čije se primene vide svuda oko nas. Nekako uvek izazovna, a sa druge strane prirodna i logična, privukla me od malih nogu. Zainteresovanost za fiziku je bitno uticala na kasniji izbor profesije. 

Da li se sećaš svojih drugara i nastavnika iz osnovne škole? 
Naravno. Bez drugara škola ne bi bila to što jeste. Sa nekima od njih se još uvek družim. Nastavnika se takođe sećam. Svakako moram da pomenem Desanku Čepelnik, ali i nastavnicu hemije Lelu Stančić, nastavnika fizike Milana Danića, učiteljicu Nevenku Čikić i razrednu Mariju Dimitrić. Svi oni su me potpuno podržavali i pomogli mi da pređem mnoge prepreke sa kojima sam se susrela u toku školovanja. 

Zašto voliš da učiš?
Mislim da je izuzetno važno učiti kako bi bili u toku sa vremenom u kome živimo, otkrivati nove stvari, napredovati. Tu nije reč samo o učenju koje se zahteva u školi. Bitno je sticati znanja na svim poljima. Od učenja lepom ponašanju pa do učenja o tome koliko je bitno čuvati životnu okolinu. Čovek celog života uči, obogaćuje i usavršava svoje znanje. Ne treba bežati od nepoznatog, baš naprotiv, trebalo bi se uhvatiti u koštac sa onim što ne znamo. 

Šta ti je učenje donelo u životu?
Donelo mi je više mogućnosti pre svega, više prilika da biram. Takođe, ono što sam naučila u osnovnoj školi, dobro me je pripremilo za više nivoe obrazovanja. 

Da li voliš takmičenja u kojima je neophodno da upotrebiš stečeno znanje?
Da, oduvek sam volela izazove. Naročito je interesantno kada se ono što naučiš složi kao kockice i onda to primenjuješ pri rešavanju konkretnog problema. 

Koje ti je bilo najzanimljivije takmičenje na koje si išla i zašto?
Uvek su mi bila interesantna takmičenja iz fizike. Iskustvo koje bih izdvojila je republičko takmičenje iz fizike u osmom razredu. Zadaci nisu bili laki, ali ono što je bilo najzanimljivije je upoznavanje sa novim ljudima koji imaju slična interesovanja, kao i razmena iskustava. 

Da li uspevaš da uskladiš i zabavu sa učenjem i kako?
Svakako. Dobrom organizacijom se sve postiže. Mislim da je zabava izuzetno bitna, kao i učenje. Uvek treba odvojiti neko vreme za predah i opuštanje. 

Da li uspevaš da nađeš slobodno vreme?
Naravno. Pored svih obaveza, uvek imam vremena za šetnju, druženje sa prijateljima ili omiljeni film; generalno za one stvari koje me ispunjavaju. Mislim da je to veoma važno kako bi se postigao balans u životu. 

Hvala ti što si izdvojila vreme za naš e-časopis. Želimo ti mnogo uspeha u budućnosti!

Ana Vojvodić, V2

Energija je svuda oko nas 2020.

ENERGIJA JE SVUDA OKO NAS

Na visokoj planini
malo selo spava,
u njemu razmišlja
pametna glava.

Čiča Mile gleda
ka prozirnoj vodi,
dok tužno sedi
u svojoj sobi.

Šta će raditi
kada padne sneg,
da li će dom napustiti
i krenuti u beg.

U selu novca nema,
ni svetla neće biti,
a vetrovi će da jure i
kiše će liti.

Gleda čiča Mile
u jesenji dan
i kako žuto lišće
treperi kao kroz san.

Naš junak shvati
nešto vrlo važno,
da ono što će da se desi
uopšte nije strašno.

Vetar što juri
prijatelj će mu postati
i on će u svom domu
zauvek ostati.

Napravio je vetrenjaču
i obasjao celo selo,
svako se veseli,
dok se planina beli.

Vetrenjača se vrti
i danju i noću,
elisa se okreće,
nema kraja njihove sreće.

Pao je još veći sneg
i čiča Miletu je opet pretio beg.
Nema više hrane u selu,
ali čiča Mile dobije ideju.

Reka će točak okretati,
pšenicu mleti,
i svi će od brašna
hleb praviti.

Sunce ih kraičkom oka gleda,
toplotu im daje,
dok hladna zima traje.

Celo selo
priredilo je slavlje
i podiglo čašu
za čiča Miletovo zdravlje.

Čiča Mile ponosno gleda
u zimski dan,
zahvaljuje vetru, Suncu i reci
što je dao sreću
mnogoj deci.

Jovana Karić, V2, PRVO mesto na konkursu „Energija je svuda oko nas 2020.”
mentor: Aleksandra Stančul