Tim koji dobija

Ovogodišnje 30. Dane ludaje obeležio je koncert legendarne Riblje čorbe, „mladog perspektivnog beogradskog benda” kako frontmen Bora voli da ih predstavi. Imali smo sreću da pred sam početak koncerta popričamo sa njim.

Kako Vam se sviđa Kikinda? Da li ste već nekada bili u našem gradu?

Kako da ne... Kikinda je svojevremeno bila ekonomski jaka i pravili su sjajne koncerte. „Toza Marković” je bio pokrovitelj svega. Na Plavoj banji su bili sjajni koncerti na koje smo redovno dolazili da sviramo. Uvek je bilo dobro posećeno i fino. Uvek su bile dobre svirke i nema razloga da večeras ne bude tako.

Šta ste Vi slušali kad ste bili u osnovnoj školi?

Stounse, Bitlse, sve što se vrtelo na Radio Luksemburgu i to noću slušaš Top listu, pobožno. Ja sam rođen u Čačku i živeo sam dugo u Čačku. Bilo je mnogo bendova u Čačku. I ko skine broj jedan sa Top liste Radio Luksemburga, taj je sutra car.

Da li se sećate svoje prve ljubavi?

Pa, sećam se...

Da niste pevač, čime biste se bavili?

Pekar, lekar, apotekar... Ne znam čime bih se bavio, sigurno nešto u vezi sa umetnošću.

Koji je recept za uspeh po Vašem mišljenju?

Pravo da Vam kažem, ne postoji. Ovaj bend postoji 37 godina i od početka su sa mnom Miša i Vicko. Ovaj dečko Džindžer, mladi čovek, on je 32 godine sa nama, a ovaj dečko Nidža koji je skoro dobio dete, on je 12 godina sa nama. Tako da, tim koji dobija, ne menja se i možda je u tome tajna uspeha, Relativno je lako doći do vrha, teško je ostati na vrhu, a mislim da smo u tome uspeli.

S obzirom na to da stvarate muziku već blizu 40 godina, koliko se muzika promenila za ovo vreme?

Mnogo se promenila. Slušao se dobar rokenrol, zdrav rokenrol. Tad su se pravile pesme, za razliku od ovog danas što ljudi smatraju pesmama, a daleko je od toga. Ne razumem ovu muziku koja ti udara u glavu i pomera ti moždane ćelije. Možda sam ja omatorio... Obično kažem - lepa je muzika i lepe su reči, a reči nema. Dobro, možda je to neka muzika koja odgovara mlađim generacijama, ali ja još uvek volim klasične pesme.

Koja Vam je omiljena pesma, a koju publika najčešće traži?

U poslednje vreme traže „Rekla je”, ali Miša uporno odbija da je sviramo... Imamo set listu, nešto što uobičajeno sviramo. Koncert traje dva sata i 15 minuta. S obzirom na toliko dug staž i s obzirom na to da ćemo uskoro snimiti dvadeseti album, zaista je veoma teško napraviti set listu koja bi svima odgovarala. Evo, sad mi je došao čovek, jedan od organizatora, i kazao: „Zašto ne svirate „Džukele će me dokusuriti”?” To je jedna totalno autsajder pesma, ali to mi imponuje. Zaista mi imponuje to da ljudi pamte i te autsajder pesme, te pesme koje nisu na prvu loptu, već su možda na treću loptu. Tako da... ne mogu da odaberem svoju omiljenu pesmu. Ja, recimo, strašno volim pesmu „Prezir”, a publika najviše traži „Lud k'o đubre”, „Pogledaj dom svoj, anđele” i, naravno, „Rekla je”. Ima zaista mnogo pesama koje volimo i volimo da sviramo.  

Želimo Vam mnogo zadovoljne publike. Hvala.

Hvala Vama. Verujem da niko neće otići sa ovog trga nezadovoljan.

Ninoslava Marinkov, VIII1