U razgovoru sa piscem Slobodanom Stanišićem

Povodom svog 171. rođendana, gradska Narodna biblioteka je 18. novembra organizovala druženje kikindskih osnovaca sa Slobodanom Stanišićem, jednim od najčitanijih i najnagrađivanijih pisaca kod nas. Kako sam i sama pročitala neke od knjiga ovog pisca, bila mi je čast da popričam sa njim.

Kad ste došli na ideju da pišete? Otkad se bavite pisanjem?

Počeo sam da pišem, da tako kažem, bez ideje, kao dečak, pod uticajem mog oca koji je bio učitelj. U našoj kući je uvek bilo dosta knjiga i ja sam bio zadivljen crtežima u njima, onime što su mi u njima pročitali i što sam, kad sam savladao slova i veštinu čitanja, mogao sam da pročitam. Po samoj prirodi stvari, po dečijem interesovanju, prvo sam počeo da crtam. Za crtanje nije potreban talenat. Svako dete može nešto da nacrta. Olovku u ruke, komad hartije, pa dokle naša mašta stigne. Ko razvije malo više, on se tome posveti ili mu ostane celog života da se time bavi u slobodno vreme. Međutim, ja sam iz tog crtanja- kojim sam se jedno vreme i profesionalno bavio (crtao sam karikature za bezbrojne domaće listove) - počeo da nastavljam onaj posao koji je krenuo davnih dana, da pišem. Prvu knjigu sam objavio relativno kasno, a ona je doživela lep uspeh, zainteresovanost izdavača koji su mi tražili drugu i tako redom. U tom ranom periodu sam odlučio da pišem samo za decu, neću pisati za odrasle, i na tome je do danas ostalo.

Čime ste se još bavili osim pisanja?

Ja sam kao dečak, kao tvoj vršnjak, bio glumac u Dečijoj radiogrupi „Nikola Tesla”. Mislio sam da ću ostati glumac, ali crtanje i pisanje je malo poremetilo te planove, tako da sam se okrenuo na ovu stranu. Međutim, ja i dan-danas, kad pišem neka od mojih dela, neki dijalog, kao što je na primer razgovor sada između nas dvoje, to najčešće odglumim u sebi. 

Čije ste knjige voleli da čitate kao dete?

Najviše sam voleo Branka Ćopića kao dete, posebno njegovu „Baštu sljezove boje”, a docnije, kad su stigle poetske knjige, moj poetski idol i docnije veliki prijatelj bio je Miroslav Antić. Mislim da je njegov „Plavi čuperak” nedostižan.

Koliko često pišete? Gde pišete? Gde pronađete inspiraciju?

Ja držim veliki broj književnih susreta sa decom. Deca su moja najveća inspiracija. Pišem svuda, kod kuće, u gradskom prevozu, u avionu, na letovanju, na putovanju. Naravno, ne može se svuda sesti i pažljivo napisati ono što će biti završna verzija, ono što će ići u štampu, već se beleže ideje, trenutna inspiracija, ono što se vidi, što će  poslužiti kao neki povod za misao, rečenicu, priču, deo romana, pesmu.

Koju biste nagradu izdvojili kao najdražu?

Izdvojio bih dve nagrade. Prva je nagrada Politikinog zabavnika koja je bila najznačajnija nagrada na širokom prostoru jedne velike zemlje koja se tada zvala Jugoslavija, najznačajnija a meni prva za roman „Tango za troje”, i dobio sam jednu divnu nagradu, koja se zove „Rade Obrenović”, na Zmajevim dečjim igrama jedanput za roman „Alek Trejd”, koji je neobičan i ostao malo zapostavljen čak i sa moje, autorske, strane i koji govori o jednom izvanredno sposobnom razredu i razvija kolektivan duh, a drugi put za jedan triler za mlade, koji se zove „Vulkan na Terazijama”. Otkriću vam samo da su u pitanju momak i devojka, tinejdžeri, koji jedno drugom čitaju misli. Ne treba im mobilni telefon. Oni čuju šta ko od njih misli i tako kontaktirajući zapadaju u neke nesporazume. Loši ljudi shvataju tu njihovu osobinu i žele to da iskoriste.

Koja Vaša knjiga Vam je najdraža?

To je jako teško. Mogu da izdvojim jednu ediciju, seriju knjiga koja je izašla preko Izdavačke kuće „Pčelica”, pod zajedničkim nazivom „Deca čitaju srpsku istoriju”. Za tri godine je izlazilo po osam knjiga, tako da ima 24 male knjige, bogato ilustrovane, koje pokrivaju period od Stefana Nemanje do Miloša Obrenovića.

Pomenuli ste da volite da crtate karikature. Koja Vam je omiljena?

Moj omiljeni crtač je bio i ostao Volt Dizni. Uvek sam voleo da ga precrtam i da ga gledam. I danas mogu da nacrtam nekog od njegovih junaka uživo. Ja sam objavio oko 3000 karikatura, a to se nastavilo na mojim susretima sa decom. Crtam na licu mesta, pa mogu i danas da nacrtam Mikija Mausa ili Paju Patka uživo pred mladom publikom.

Hvala Vam na ovom razgovoru.

Hvala tebi.

Katarina Važić, VII2

foto: Mina Milosavljev, VII4