Ludaja

Sanja Zagorac, VI3,
nagrada na literarnom konkursu povodom Dana ludaje  

LUDAJA 

Rodila se ludaja 

Jednog vedrog dana. 

Nasmejana, savršena, 

Al’ bila je plava. 

Brige su to bile mnoge: 

„Šta će reći komšije stroge?“ 

Sramotna je bila njena boja, 

Volela ju je samo buba po koja. 

Muku je mučila zabrinuta mama: 

„Šta će biti s nama?“ 

A ludaja je jadna sedela sama, 

Tu u blizini, kod restorana. 

Vide je tako kuvar jedan: 

„Skuvaću ručak, veoma vredan. 

Od nje ću sutra napraviti jelo, 

Neće biti onog, ko ga ne bi hteo!“ 

Pobeže mala ludaja plava, 

Sad je htela što dalje od restorana. 

Usput je srela devojčicu malenu, 

Dobru, slatku, veselu i šarenu. 

Kada devojčica ču njene probleme, 

Odmah je smislila pravo rešenje. 

„Sad ću ja otići po svog tatu Voju, 

Doći će odmah da ti promeni boju!“ 

Vratila se kući ludaja mala, 

Bilo joj je drago što nije više plava. 

Umesto toga, sada je crvena, 

Kao i sve ostale, lepa i rumena. 

mlade pesnikinje

DANI LUDAJE

Kad u podne trg zablista,

vidi se reka čista

srećnih ljudi na ulici

koji žurno hitaju ka muzici. 

Šećerlema, čokolada

pune tezge širom grada,

tu se biraju naj-ludaje.

Punih kola i veselja svuda je.

Tu su deca, nošnje i šeširi,

tu po neki nosić viri,

to je pravi maskenbal,

nek’ se pamti ovaj dan.

Milica Bajić, VI2

KIKINDSKA LUDAJA

U Kikindi našoj, 

svi su sada fini,

jer ludaje sede na

onoj bini.

Svi se sad gledaju, svi se dive

jer za nju sada svi žive.

Kikinda je mesto gde nam

Lala stoji i ludaje broji,

Niko sada ne zna kad će deca

Doći i pokraj crkve proći.

Svi traže ludaje slatke tako

lepe boje i kore glatke,

jer su to dani, što bi rekli stariji,

kad se ludaja ponajbolje vari!!

Dragana Komlenić, V1

LUDAJA

I taj dan je došao,

Vašar se sprema

a ludaje male uhvatila je trema.

Jedna mala ludaja je stala,

pa se čudi: „Kakvi su ovo ljudi?“

I jedna žuta sada kaže:

„Iz raznih krajeva ljudi su došli

da nas traže.“

Počela je proslava,

došla je i dostava

postolja za nagrade su tu

i ludaje velike spremne su,

ali nešto fali.

Setila se zelena:

„Mislim da fali ludaja crvena“.

Došla je i crvena.

Sad fali neka stvar

koja će na bini praviti dar–mar.

Ludaje se setile, viknuše u glas:

„Mikrofone male spremite za nas!“

Raznih boja, oblika i maski

ima ludaja najviše kikindskih!

Čude li se čude sada ljudi ti

a ludaje kažu: „Ljudi, to smo mi!“

Katarina Srdić, VI3

LUDAJA 

Jesen je stigla u žutom kaputu 

I svoje lišće raznosi po putu, 

Lišće koje pod nogama šušti 

I kiše koje često zapljušte. 

Jesen nam daje lepe plodove, zrele, 

Među njima i ludaje velike i cele. 

Od njih deca prave maske, 

Od njih bake razvijaju pite 

I od njih mame mese kolače. 

Tijana Šorš, VI2 

MARA I TARA 

Bila jedna ludaja Tara, a pored nje debela Mara. Mara se šepurila dok je Tara vredno radila. 

Jednog dana dobiše pozivnice za takmičenje „Najlepše lice“. Uruči Mari pozivnicu i skoči od sreće. Tara je čuje i pohita niz stepenice. Mara poče da se sprema i reče Tari da ne može da ide. Dok se Mara spremala, Tara je od tuge plakala. 

Ode Mara, a Tara osta sama. Imala je puno posla i, da je mogla da ide, ne bi išla. Tako je Tara ostavila sve i otišla da prošeta. Dok je išla, vidi ona čuda velikoga. Pojavi se vila i ulepša je kao nekad. Tara sva srećna otide i ona na takmičenje za „Najlepše lice“. Vide nju Mara i sva ljuta poče da viče. 

Pogledaše jadnu Taru i od sreće zapevaju. Tara je mislila da će je izbaciti, ali nisu. Tako Tara osvoji prvo mesto i otide kući sva srećna i zadovoljna. A Mara osta ljuta na Taru. 

Poruka: Ne treba se uvek praviti važan. Na kraju može da izgubi svako ko se pravi važan, a pobedi onaj koji je najlepši. 

Nevena Grubišić, V1

broj 1, godina I, oktobar 2008.