Тebi, prijatelju,
dajem pola svoje sreće,
i nešto mnogo, mnogo veće.
Tebi, prijatelju,
kunem se na večnu vernost,
kao i nа neprocenjivu ljubav i iskrenost.
Zauvek ...
Dajem ti pola svoga života,
sve ono što nazivam divota,
što je i tvoja lepota,
za mene...
Теbi, prijatelju,
verujem svaku reč
koju si izgovorio
i stvorio, na brzinu ...
Теbi, prijatelju,
dajem poseban zračak nade,
da te podseti na mene,
kada nisam tu ...
Sanja Zagorac, VI3, II nagrada na konkursu povodom Dana gradske biblioteke
Budeći se iz nestvarnih snova i ustajući iz vrele postelje pogledavši kroz prozor svoje sobe ugledala sam ogromno drvo sa mnoštvom lišća zlatne boje.
Znala sam da je došlo ledeno doba koje baš i ne volim. Krenula sam ka obližnjem parku našeg grada posmatrajući decu kako trčkaraju pokušavajući da ugreju svoje promrzle ručice i rumenkaste obraze. Tako razdragani, puni čežnje, čekaju sneg. Neko vreme sam posmatrala puste poljane zaključila da je došla jesen. Tamo negde, ispred sebe, ugledah guste slojeve, blede mutne svetlosti. Bila je to magla. Sa krikom uzleću gavrani na krošnje sumornog drveća skoro popucalih grana. Pogledavši gore zatekla sam mutno i oblačno nebo, koje je bez Sunca izgledalo uzvišeno i osamljeno. Životinje naših krajeva natmureno vire iz svojih skloništa, pokisle i razljućene na ledenu studen rane jeseni. Ljuti jesenji vetrovi u strašnom urliku rasprše i brzinom svetlosti oteraju bezbroj žućkastih listova. Brežuljci i ravnice behu mračni i zgusnuti. Sveža rosna trava je sadržala tek po koji cvetić koji je bio suv i uvenuo. Kiša za sad nije tako jaka. Tek ispada po koja kap koja nam se sliva niz obraze milujući nas i naglašavajući da će nas uskoro ponovo posetiti. Grane su ostale puste bez ijednog listića koji su im davali lepotu i sjaj.
Pusta jesen je na pragu naših vrata i želi da je pustimo u naše tople domove.
Jelena Krneta, VI2
Kad sam tužna, sama i neraspoložena, zatvorim oči i misli mi odlutaju u neki lep, šareni svet.
Otvorim velika, sjajna vrata i uđem u grad iz snova. Ptice pevaju, ali to nisu ptice, nego orkestar dobro uštiman. Sve je šareno. Ulazim u Dečiju ulicu. Svi se smeškaju i igraju. Na ulici su tezge gde deca bez novca biraju slatkiše i igračke. Ja uzimam neku lepu torbicu i naočare. Tu srećem drugare. Svi smo veseli i nasmejani. Nema svađe, guranja i ružnih pogleda. Lepo se družimo i zabavljamo. Samo se čuje muzika i smeh. Odemo do škole razdragani. Nema treme ni straha. Na času matematike baš mene nastavnik proziva, a ja znam mnogo kao da sam celu enciklopediju naučila napamet. Onda izađemo na odmor i igramo se do večeri.
Ne moram da žurim kući!
Ne moram da učim!
Ne moram da sviram!
Ne moram rano da ustajem!
Eh, kad bi to moglo!!!
Mina Arsenov, VI2
a njega nema,
tog belog pokrivača.
Sa drveća lišće opada
i grane su odebljale da se od zime zaštite,
a zime nigde nema.
Samo hladna kiša i ludi vetar.
Nova godina je došla bez snega.
Bila je to varljiva zima.
Belog snega nema nigde,
samo krupna kiša i jaki vetrovi.
Umesto belog snega crveno sunce
sa tamnim oblacima i čudnim vetrovima.
Dok su svi unutra, u toplim sobama,
ja na stolici tužan sedim
sa nadom da će taj beli gost doći.
Goran Varađanin, VII4
SVET U KOME ŽIVIM
U svetu patnje, ljubavi, boli,
vrtim se.
Svestan da sam samo
tačka na karti,
samo mrav razigranim oblacima.
Shvatam –
i oblaci su samo mravi
dalekim planetama,
svemirskom plavetnilu,
negde gore,
negde iznad nas.
U ovom svetu svi su bitni!
Svaki mrav,
kišni oblačak
grade nas, grade svet.
U svetu patnje, ljubavi, boli,
mi smo bitni,
iako smo samo tačke na karti,
samo ljudi na Zemlji.
Marko Draško, VIII2
broj 3, godina I, decembar 2008.
No comments:
Post a Comment
Note: only a member of this blog may post a comment.