Nezaboravna ekskurzija

Bejasmo tada još VII razred, prvi put da smo išli na tako dugu ekskurziju. Slutili smo dosadu jer je trebalo da više od polovine vremena provedemo u vožnji. Čim smo krenuli na put, desio se kvar na našem prevoznom sredstvu. Naime, našem veoma starom autobusu je procurilo ulje, stali smo pored puta da vozač vidi šta se zbilo. Izašli smo na svež vazduh, malo proćaskali, proteglili noge i pošto smo imali veštog vozača koji se razume i u unutrašnjost ovog prevoznog sredstva nastavili smo ubrzo. 

Prva stanica bila nam je Smederevska tvrđava. Na njenim zidinama imali smo predivan pregled Smedereva. Tu smo imali predavanje jednog malo starijeg čoveka, pa smo mogli da čujemo celu istoriju ove tvrđave. To je bio lepši deo putovanja, ali ubrzo smo, kao u naučno-fantastičnim filmovima, prešli na mračnu stranu ekskurzije.

Preskočiću dosadni deo galerije Milene Pavlović-Barili i preći na zanimljivosti iz Rajkove pećine. Po mom mišljenju ovo je najzanimljiviji deo ekskurzije. Moja dva druga i ja smo bili poslednji u koloni. 

Hteli smo da napravimo šou, pa smo uključili kamere svojih mobilnih telefona. B. T. je glumio reportera, a ja sam glumio prevodioca. Kada je bilo već pri zaključavanju pećine, neka žena u sredovečnim godinama je otišla da proveri da li je neko ostao u pećini. Nas trojica smo odlično odglumili situaciju, pravili smo se da se pećina ruši. Kada smo izašli iz pećine već su motori školskih autobusa bili u punom radu, potrčali smo i jedva „uhvatili“ autobus. 

Nakon pećine dovezli smo se do prenoćišta. Naš razred je imao sobe gde su noćili mladi volonteri radnih akcija iz Titograda, današnje Podgorice. Odlučili smo da ne spavamo, pa sam popio dve guarane. Čim smo ušli u naše sobe, shvatili smo da nemamo vode u kupatilu. Nakon velike panike određenih osoba ženskog pola, naš drug Ć. F. je došao do genijalne ideje. Kupili smo flaše od pet litara pune vodom i njima smo se tuširali.

Nakon neprospavane noći svi smo bili ošamućeni, pa su nam obilazak hidroelektrane „Đerdap“ i poseta Lepenskom viru teško pali. 

Jedva smo čekali da se vratimo u autobuse i spavamo do kuće. Pred kraj puta svi smo se probudili i već bili u punoj snazi. Na oko sat vremena do Kikinde nam se autobus opet pokvario. Ovoga puta kvar je bio ozbiljan i sve su nas nagurali u drugi autobus. Gužvajući se tako u autobusu svi smo jedva živi stigli kući u 20 sati i 8 minuta. Tu se završava ova nezaboravna ekskurzija.

tekst: Marko Draško VIII2
fotografija: Milica Bozitovac VIII2