Kad reč poleti

Aoj krila, kad bi moja bila

Uvek se pitam kako je tamo gore;
Kako je Suncu i pticama,
Kako je tamo među oblacima,
I da li je nebo plavo?
Uvek se pitam kako je tamo.

Da li je Sunce stvarno od zlata;
Ima li ono svog zlatnog brata?
Ta pitanja stalno me more;
Pa kako, kako je tamo gore?!?

Često poželim da imam krila,
Da se vinem u nebesa divna,
Da poletim čak do ptica,
Čak do oblaka,
Do Sunca i njegovih toplih zraka.

Aoj krila, kad bi moja bila,
Svoju bih želju ispunila,
Letela bih kao vila,
Do oblaka i ptica u nebesa divna.

Zorana Sredić, VII4,  nagrada na literarnom konkursu povodom XVI Zmajevih dečijih igara

III3 sa učiteljicom Jovankom Jovanovski

DUGA


Duga je puna raznih boja,
u nju gleda dečak Voja.

Duga izađe posle kiše,
može biti boja više.

Ona je gore,
svi je gledamo od dole.


Slađana Todorović, III3


DRUGARI U NOĆI


Kad je napolju mrkla tama
ja više nisam sama.
Na sve strane su zvezdice
one su moje drugarice.

Sa njima volim da se družim
i da im svoje tajne pružim.
Nikad se ne bojim mraka,
jer je dobra zvezda svaka.

Svici obasjavaju okolinu
i pružaju nam milinu.
Oni su moji drugari
prijatelji stari.


Marina Stefanović, III3

JESENJE BOJE 

Išli smo u park i posmatrali prirodu. Lišće je žute boje, a po krajevima je smeđe. Hodali smo šarenim tepihom od lišća i gledali opale šišarke. 

Svuda je tišina, samo se čuje šareno lišće kako šušti ispod mojih nogu. Priroda je obukla najlepšu haljinu žute boje. Preliva se iz žute do bakarnožute. Sunce se stidljivo probija kroz guste oblake i brzo nestaje. Nebo je uvek mutne, sive boje kao da će stalno padati kiša. Trava je izgubila zelenu boju i uvek je mokra od jutarnje rose. Jutra su hladna, a dani kraći. 

Volim jesen, jer mi miriše na kišu, na dunju i zrelo grožđe. Svako godišnje doba je lepo za sebe. Jesen je lepa zbog svih jesenjih boja i šarenih haljina u koje je obučen ceo moj grad. 

Jovana Erdeljan, III3

KRALJ I NJEGOVA KĆI 

U kući oganj gori, 

blista na kraj sveta. 

Kad bolje pogledaš, 

od svetla gori. 

U dvoru kralj šeta, 

iz dvora vije se dim. 

Tu živi kralj i njegova kći s njim. 

Od jutra njegova kći kod kuće nije. 

Kralj čeka, prolaze sati. 

Ipak će morati da je bije. 

„Ala će šiba da radi! 

Boli me glava!“ 

Kralj se sladi. 

Ponoć po šumi lunja, 

kralj u krevetu kunja, 

u ruci drži prut. 

Njegovu kći ptica vodi, 

ona pučinom brodi, 

a u ruci joj dukat žut. 

U zoru kišica pada, 

u šumi smeši se kos, 

umorna kći domu se prikrada, 

polako se kreće bosa. 

Andrej Jesić, V1