Intervju sa Filipom Križanom

Među talentovanim đacima naše škole posebno mesto pripada Filipu Križanu. Oni koji ga poznaju, imaju samo reči hvale. Uvek je važio za izuzetnog, a skromnog đaka i sportistu. Zato smo sa velikim zadovoljstvom uradili intervju sa njim. Šta se sve promenilo i dogodilo otkad nije đak ove škole, otkrio je za naš časopis.

Po čemu / kome ćete pamtiti osnovnu školu? 

Osnovna škola je jedan deo mog života, i ne bih mogao izdvojiti nešto ili nekoga po kome ću je pamtiti, nego ću je pamtiti u celini: po drugarima (sa mnogima se i danas družim), nastavnicima, po nekim zanimljivim događajima, ekskurzijama, po tome što sam bio vukovac i đak generacije itd. 

Koji su Vam bili omiljeni nastavnici i časovi? 

Pa, kao sportista, najviše sam voleo fizičko, mada voleo sam i druge predmete kao što su: geografija, koju mi je predavala nastavnica Eleonora Cibula Volaš (sa njom i danas održavam kontakt), muzičko, koje mi je „neumorna“ Ana Rafa predavala, a voleo sam i matematiku i nastavnika Lasla Kerekeša. Bio je dosta strog, no bilo mi je interesantno na njegovim časovima, a i tek sad vidim koliko je on bio u stvari dobar nastavnik, pošto mi je „dao“ jako dobru osnovu iz matematike. Mada su mi i ostali nastavnici bili super. Nemam primedbi ni na koga.

Koja ekskurzija Vam je ostala u sećanju? Po čemu?

Pa, Zlatibor mi je ostao najviše u sećanju : po druženju, skijanju, klizanju kliskom itd.

Da li ste išli na neka školska takmičenja? Iz kojih predmeta i kakav ste uspeh ostvarili? 

Išao sam na takmičenja iz matematike, fizike, srpskog jezika i geografije. Nisam imao neke velike uspehe, ali, ako se dobro sećam, bio sam jednom treći na regionalnom iz srpskog jezika, i četvrti na regionalnom takmičenju iz fizike.

Da li se još družite sa drugarima iz osnovne škole? 

Da, naravno, sa nekima sam išao zajedno i u srednju školu. To su prva i najlepša prijateljstva.

Po Vašem mišljenju, koje osobine treba da ima neko da bi bio đak generacije (kao što ste Vi bili pre nekoliko godina)? 

Milslim da su upornost i vrednoća najbitnije osobine.

Pošto sam čula da ste uporedo išli i u muzičku školu, interesuje me koje instrumente umete da svirate i kako ste uspevali da uskladite sve svoje obaveze. Da li i danas nalazite vremena za sviranje i koja Vam je omiljena kompozicija?

Da, završio sam osnovnu muzičku školu za dva instrumenta: klavir i gitaru. Kao što sam rekao, upornošću i vrednoćom se sve može postići. Sviram i danas, naravno, ali uglavnom gitaru. Kada se okupi neko društvo, sviramo i pevamo naše domaće pesme.

Čula sam da ste s velikim uspehom završili Gimnaziju, a sada ste na studijama u Beogradu. Kako se sada snalazite na fakultetu? Šta studirate i zašto ste baš to izabrali?

Gimnaziju sam završio kao vukovac i umalo da budem đak generacije. Sada sam na FON-u (Fakultetu organizacionih nauka) u Beogradu. Upisao sam drugu godinu. Kada sam završio Gimnaziju, nisam znao šta da upišem. Nisam iskreno znao ni šta me zanima, pa sam krenuo od toga šta bih mogao da radim, a da tim poslom i zaradim. Mislim da su, ipak, kompjuteri neka budućnost i stoga sam odlučio da upišem informacione sisteme na FON-u. Prednost ovog fakulteta je i što mu je diploma priznata u inostranstvu. FON nije toliko poznat fakultet u malim sredinama, kao što je Kikinda. U stvari, malo njih zna kakav je to fakultet, ali uprkos tome u Beogradu i u drugim većim gradovima se zna da je to dosta „jak” fakultet u Srbiji.

Da li imate slobodnog vremena i kako ga provodite? 

Naravno da imam slobodnog vremena. Najviše volim da se vidim sa najboljim drugovima, odemo u neki provod, da dođem u Kikindu i obiđem rođake, da „surfujem“ po internetu, naravno, aktuelan je i facebook, ili da se odmaram od svakodnevnih obaveza.

Koju vrstu muzike slušate? 

Muzika? Hm… nemam baš omiljenu vrstu muzike. Od svake vrste može nešto da mi se svidi, mada u globalu volim balade. 

Omiljeni film? 

Nemam omiljeni film. Najviše volim da gledam komedije pošto mi one najviše prijaju, ali volim da gledam i filmove koji su rađeni po nekom istorijskom događaju.

Imate li kućnog ljubimca?

Nemam ni kućnog ljubimca, mada planiram da uzmem nekog psa.

Znam da ste veoma uspešan džudista. Recite nam nešto o tome.

Džudo treniram od svoje 7. godine. Počeo sam u Kikindi i tu mi je bio trener Svetislav Vukmirica i kasnije Jožef Detari, a sada sam u ODŽK-u (Omladinskom Džudo Klubu) u Beogradu i trener mi je Slaviša Narandžić. Trudim se da treniram dva puta dnevno, ali nekada ne mogu zbog obaveza na fakultetu, npr. kada mi je ispitni rok.

Zašto ste se opredelili baš za ovaj sport?

Brat mi je trenirao džudo, pa me je njegova mama odvela da vidim jedan njihov trening. Svidelo mi se i krenuo sam njegovim stopama.

Pretpostavljam da ste dosta putovali. Gde ste sve bili i koje ste medalje i titule osvojili?

Pa, dosta sam proputovao, skoro celu Evropu. Bio sam u Srednjoj i Severnoj Americi i Aziji. Najveći uspesi su mi: 11 puta sam bio prvak države u svim uzrasnim kategorijama, od toga 3 puta za seniore. Sa 16 godina sam bio prvi put prvak države i ujedno i najmlađi seniorski prvak države u Srbiji u istoriji džudo sporta, bio sam 7. na Olimpijadi mladih, 2. na Juniorskom svetskom kupu („A” turniru) u Berlinu, 5. na Evropskom prvenstvu za juniore i 5. na Svetskom prvenstvu, takođe za juniore. 

Gde Vam je bilo najlepše?

Najlepše mi je bilo na EYOF-u (Olimpijadi mladih) u Italiji gde sam na otvaranju nosio nacionalnu zastavu. To i jeste jedan od najlepših događaja u životu svakog sportiste koji je imao tu čast, pogotovo za mlađe.

Da li pamtite svoj prvi meč? 

Naravno da pamtim svoj prvi meč tj. svoje prvo takmičenje koje je bilo u Bečeju. Imao sam jako veliku tremu. Čak toliku da mi se grlo skroz isušilo posle meča. Izgubio sam, ali sam već na sledećem takmičenju osvojio bronzanu medalju. Verovali ili ne, ali skoro pamtim sve svoje mečeve i takmičenja iako sam ih imao mnogo.

Koja medalja Vam je najdraža? Meč?

Najdraža medalja mi je kada sam sa 16 godina postao prvi put seniorski prvak države, kao i srebrna sa Svetskog kupa tj. „A“ turinira održanom u Berlinu. Najdraži uspeh mi je svakako 5. mesto osvojeno na Svetskom prvenstvu u Bankoku i 5. mesto na Evropskom prvenstvu u Varšavi. Iako nisam dobio medalje, to su stvarno veliki uspesi i samo sportisti, a pogotovo džudisti, znaju koliko treba truda, rada, odricanja… uložiti da se postignu takvi uspesi.

Da li ste zadovoljni svojim uspehom?

Zadovoljan sam svojim uspesima, ali ujedno i nisam zato što znam da je moglo biti i bolje.

Šta Vas motiviše da se i dalje bavite džudoom?

Svaki sportista ima želju za što većim uspesima, za slavom i za pobedama i to je ujedno i motivacija za dalji rad. To i mene motiviše da ostvarim neki evropski, svetski rezultat (za seniore), šta više da odem na Olimpijadu i tamo ostvarim neki zapažen rezultat, što i jeste san svakog sportiste.

Koji Vam je cilj u životu?

Cilj u životu mi je jednostavan – da budem uspešan.

Imate li neku poruku za mlade koji se još ne bave nikakvim sportom, ili možda za one koji više vole da sve rešavaju pesnicama? 

Mislim da bi svako trebalo da se bavi nekim sportom, pogotovo u mlađem uzrastu. I preko sporta se razvija čovekova ličnost. Razvija se duh upornosti, vrednoće, želje za pobedom... Spasavate se od mnogih poroka ulice, stičete nova prijateljstva, živite zdravim životom. Sport vam može pomoći u mnogim životnim situacijama, a na neki način vas sprema za budućnost. Što se tiče momaka koji sve rešavaju pesnicama… hm… pa, to je njihov izbor, mada iskreno, ja nisam za to i uglavnom se trudim da to izbegnem. Možda me je tome i sport naučio, a možda sam i odrastao, mada je takva i moja ličnost. 

Hvala Vam što ste nam odgovorili na ova pitanja. Pozdravljamo Vas i želimo mnogo uspeha i sreće.

Ivana Šućur, VI3