Jesenja igra oblaka, vetra i sunca

Jutro je. Tek sam ustao iz kreveta i mrzovoljan sam jer ne volim jesen – stalno pada kiša i oblačno je. 

Izašao sam napolje i gledajući u nebo, razmišljam. Oblaci su kao neki zlikovci koji nam ne daju sunce. Oni nas kažnjavaju kišom bez ikakvog razloga, kao da žele da naprave neku tamu nad nama. 

Vetar duva što jače da otera oblake, kao neki heroj. Vetar noseći suvo lišće ispušta zvuk koji me podseća na zvuke borbe mačevima. Vetar svaki put pobedi, ali se oblaci uvek vraćaju kako bi zauzeli tu zlatnu sferu zvanu sunce. 

U toku borbe vetra i oblaka sunce pokušava da prodre do nas kao da hoće da pobegne iz bitke, ali ne uspeva. Zato je s jeseni lišću dalo zlatnu boju da nas podseća da je tu i tokom oblačnih dana. 

Ipak volim jesen zbog zlatnog sunca koje ponekad uspe da dopre do mene. 

Aleksandar Brakmić VIII4 

Priroda je opet opisala još jednu kružnicu vremena. Sitni pesak leta iscureo je u peščanom satu, ostavljajući tek pokoji pramen zlataste prašine. Počelo je da teče vreme rezervisano za jesen. 

Као i uvek, prva zrna ove prirodne satnice padaju u bojama žutih dunja i zlatnih zrna kukuruza. Prelivaju se u bistrocrvene boje vina koje odišu sokovima života, da bi se umirili laganim pepeljastim zrnima. 

Daleko, skoro na tankoj granici horizonta, koja deli plodnu zemlju, u svoj svojoj raskoši boja i plodova, od prozirnog neba, sakupljali su se oblaci. Prvo su izvirili belo-sivi oblaci kao prethodnica velike vojske koju najavljuju i predvode. Lako su preuzeli prostor na nebeskom svodu iznad horizonta. Za njima su kao konjički puk, tamni i preteći oblaci u galopu jurišajući zauzeli nebranjeno plavetnilo. Kao zvuk dobošara u daljini razlegao se zvuk koji najavljuje dolazak novog gospodara na nebu. 

Dok stojim i posmatram ovu veliku nebesku predstavu, shvatam da smo, bez obzira na sve znanje i čuda kojima smo ovladali, samo mali deo carstva prirode. Mislim koliko sam nemoćan da zaustavim vetar, da usmerim kapi kiše ili da uhvatim munju. 

Svi ovi prelepi pejzaži su tako divni i savršeni, da najlepše slike po galerijama predstavljaju neuspele kopije. Jesen u meni ne budi tužno i setno osećanje. Počastvovan sam što mogu da posmatram ovaj album prirode i da vidim sebe u njemu. Osećam da pripadam ovim slikama kada vidim svoj odraz u prvim jesenjim kapima kiše na svom dlanu, da čujem muziku uz koju se njiše ogoleli drvored. 

Dok lišće šušti ispod mojih nogu, i vetar uzima poslednje dukate sa drveća, obuzima me osećaj mira i spokoja. Priroda je opet opisala još jednu kružnicu vremena. 

Stefan Cvetić VIII2

Raspust 

Vraćam se iz škole, 

a raspust stiže 

i veselo pevam: 

„Nova godina je sve bliže“. 

U kući se radujem, 

skačem i veselim, 

„Uradi domaći!“, 

baka mi veli. 

„Ne mogu, bako, 

raspust je stigao, 

sad bih se radije, 

samo igrao“. 

Bogoljub Terzin IV3