Sveti Sava

Sveti Sava – srednjevekovni princ

Na sunčanoj strani brega paslo je stado ovaca.

Zlatni sunčevi zraci obasjavali su vrhove drveća. Čuo se cvrkut ptica, a u daljini topot konjskih kopita.

Dva vesela čobana obučena u srpsku nišnju: jelek, čakšire i opanke veselo su trčkarali. Jedan od njih nosio je knjigu, a drugi mu se smejao govoreći: „Baci to, vidiš da ništa nema u njoj.“ Topot konjskih kopita bio je sve bliži. Odjednom ispred njih stvori se vitez na konju. Dečaci su u njemu prepoznali srpskog najmlađeg princa Rastka. Princ je ostavio svog oca i dvorjane u lovu. Videvši knjigu Rastko se zaustavi kraj čobana i zatraži da je pogleda. Jedan od dečaka reče: „Prinče, tu nema ništa vredno.“ Rastko ipak otvori knjigu i poče čitati. Začuđeni čobani nemo su gledali u njega. Princ pročita priču, vrati knjigu dečaku i reče mu: „Čuvaj je, knjiga je najveće blago na svetu.“

Kroz trideset godina idući Srbijom pogureni monah Sava sa štapom u ruci, uđe u jednu od prvih srpskih škola. Ušavši na vrata učionice za katedrom prepozna čobanina iz vremena kada se zamonašio.

Učitelj prepoznavši u monahu Savi princa Rastka priđe mu i reče: „Bili ste u pravu! Knjiga je zaista najveće blago!“

Aleksandra Terzić, VI3, nagrada na konkursu povodom Dana škole 

Rastko Nemanjić-srednjovekovni princ

Rođen je u bogatstvu,

Sve najbolje je dobio.

Hranio se kraljevski,

I u lov je išao.

Rastko je jednog dana,

Pobegao iz zamka,

Sledio je snove svoje,

Da pomogne drugome.

Škole je pomogao,

Crkve je sagradio,

Bolnice je otvorio,

Zakone donosio.

Znali su ga po dobrome,

Voleli su ga silno,

Svetcem su ga proglasili,

I saćanje na njega sačuvali.

Mario Volaš V4

Rasztko-középkori herceg

Gazdagságban született,

Minden jóval elhalmozták.

Finom ételt evett,

Vadászatra tanították.

Egyszer aztán Rasztko

Elszökött a várból.

Álmait kísérte,

Hogy segíthessen máson.

Iskolákat segített,

Templomokat épített.

Kórházakat alapított,

Törvényeket módosított.

Jó embernek ismerték,

Nagyon-nagyon szerették.

Ezért szentté avatták,

Emlékeit megvigyázták.

Volaš Márió V-4

Vojvodina

Ako o pšenici sanjam,

uspomene o Vojvodini mi sede na ramenu.

Ako koračam u mlin,

nalazim se u ovom kraju.

Ako Sunce zasija na suncokretu,

zastane na čas, i nasmeši se na nas.

Otvoriće mi se i nebo,

i ja sam među oblacima.

Zato volim ovo područje,

jer to je mesto, koje sam prvi put ugledao.

Vajdaság

Ha búzáról álmodom,

Vajdaság emléke ül a vállamon.

Ha malomban járok

ezen a vidéken állok.

Ha napraforgót lát a nap

megáll egy percre, s rám kacag.

Megnyílik nekem az ég is,

s fellegek közt vagyok én is.

Azért szeretem ezt a tájat, 

Mert ez az a hely, melyet szemeimmel először láttam.

Tóth Dániel VII-5

SVETITELJU NA DAR 

Velika je sreća i bogatstvo 

Poznavati tvojih reči carstvo 

I dobrih dela, 

I velikih misli,... 

Tvoja su dela nepregledna, 

Poput zelenih poljana, 

Beskonačna i dragocena, 

Poput velikih visina. 

Sve je tvoje predivna milina, 

I blagodat u oku tvom, 

I dodir meke ruke tvoje, 

I svaka je reč dragulj nad draguljima. 

I svaki nauk, imovina, najveća. 

Hvala, tebi, svetitelju Savo, 

Ti si nama svoje znanje dao, 

I dobrotom učio, 

Dobra dela da se čine, 

Zdrave misli da se rode, 

Tvoje reči i sad vode, 

Mnoge od nas koji žele, 

I milinu i dobrotu u svom srcu i životu, 

Mili Savo, veliko ti hvala! 

Zorana Sredić, VII4, nagrada na konkursu povodom Dana škole 

SVETITELJU NA DAR 

Jerusalimska nezalazna svetlost, raširila se iskrama svojim po krivudavim putevima, znanim i neznanim, na sve strane sveta. Tu iskru svetlosti, sa Atosa usmeri Hilandarski svetionik i popali svice u Žiči, Studenici, Mileševu. Razbukta utihnuli plamen na Vračaru, tu gde sada hram ponizno Tvoje ime nosi. 

Zasvetluca zemlja posuta pepelom predaka naših, od rumenila zore budućnosti naše. Put u koji si Ti ugradio prvi kamen, raširio se po prostranstvima širim od carstva zemaljskog u kojem si princ bio. Na temeljima Tvojim, grade se mostovi preko nepremostivih daljina, da bi se staze potomaka tvojih sabrale i osvetlile iskrom sa svetionika koji si sagradio. Obasjavaš nas, da se mi, „deca“ tvoja, ne pogubimo zaslepljena lažnim sjajem koji nas vodi prečicama života. U nasleđe si nam ostavio put pravednosti, dobrote i ljubavi i pouku da je on uvek duži i teži, ali jedini ispravan. Svakoga dana, svakim svojim malim delom dobrote i mi ugrađujemo kamen u Tvoj put. Tebi na dar Svetitelju, ali i kao zalog onima koji će koračati po Tvom putu, ponizno ću ugraditi jedan kamen sa svojim imenom. Da se ime ne pročita, ali da bude oslonac za još jedan korak napred. 

Seme dobrote, ljubavi i pravde što ga „Svetosavljem“ zovemo, posađeno je kod onih koji Te kao sveca slave. Iz njega vekovima rastu plodovi po kojima se prepoznajemo i po kojima nas drugi razaznaju. 

Stefan Cvetić, VIII2, nagrada na konkursu povodom Dana škole