Razgovor sa školskim pedagogom

Zašto ste se odlučili za posao pedagoga?

Odrastala sam pored roditelja prosvetara, nastavnika fizičkog vaspitanja koji su sa puno ljubavi obavljali svoj posao, pa su tu ljubav preneli i na mene. U našoj kući se stalno pričalo o đacima, školi, đačkim problemima... Ja sam se često uključivala u njihovu priču, pokušavala i uspevala svojim savetima da im pomognem da ih što bolje prevaziđu. Već tada sam shvatila da bih se time mogla profesionalno baviti. Prvo sam upisala prosvetni smer (najbolje, po mom mišljenju) srednje škole (koje više, na žalost, nema), a onda i Filozofski fakultet, Odsek za pedagogiju.

Da li se sećate početaka rada?

Kako da ne! Bilo mi je teže nego danas, jer je svaki početak težak. Moja deca su bila mala i zahtevna kod kuće, a radila sam u srednjoj školi kao profesor pedagogije, sa sedamnaestogodišnjacima, takođe zahtevnima! Bila sam mlada, neiskusna. Nije bilo lako, ali brzo sam se navikla. Ipak, više mi odgovara posao pedagoga i osnovnoškolski uzrast za koji sam se i pripremala, školujući se. 

Što se tiče generacija tad i danas, nema velike razlike. Deca su iskrena, po prirodi dobra. Nailaze u životu na probleme. Neki ih uspešno rešavaju, a neki su malo komotniji, neodgovorniji, odbijaju pomoć, rešavaju ih na svoj, često pogrešan način, što nailazi na neodobravanje njihovih drugova, roditeja i nastavnika. Žao mi je što su prave životne vrednosti marginalizovane kod današnjih generacija. Na tome treba raditi. 

Mislim da je svako dete posebno i da se u svakom krije neki talenat. Treba ga otkriti i razvijati.

Koliko godina radite kao pedagog?

Počela sam da radim 1989. godine, prvo kao profesor pedagogije (tri godine) u srednjoj školi, prosvetni smer. Zatim sam radila godinu dana kao pedagog u OŠ „Feješ Klara“, a od 1993. godine sam u školi „Sveti Sava.“ 

Volim svoj posao, uživam u radu sa decom, ona me svakodnevno oplemenjuju. Od nekih nešto i naučim. Prema nekima moram da budem i stroga, ali oni to sigurno i zaslužuju u tom momentu. Ali raduje me kada mi se baš ti učenici, kada završe našu školu, sa osmehom jave na ulici. Znači da shvataju da sam im želela samo dobro i kada sam bila ljuta na njih.

Sa kojim problemima se susrećete u radu?

Konkretno, pored problema sa učenjem kod đaka, najčešće se susrećem sa problemima netolerancije, agresivnog ophođenja, nebrige o drugima. Tada ih učim da ne rade drugima ono što ne bi voleli da drugi njima rade, da poklanjaju osmeh drugima, upućuju lepe reči, pa čak i neku sitnicu koja će drugima značiti, obradovati ih. Podsetim ih kako su kao đaci prvaci sa radošću i zadovoljstvom poklanjali svoje crteže sa porukama ljubavi učiteljici, pa i meni kad sam dolazila u posetu. 

Nažalost, to se kod đaka gubi, kako odrastaju, kao da počnu da se stide te svoje lepe osobine. Radost je davati. Sreća je usrećiti ljude oko sebe. Volela bih da to shvate.

Kako obično rešavate probleme, na koji način?

Razgovorom sa učenicima, njihovim roditeljima i nastavnicima. Jako je bitno stvoriti atmosferu za iskren razgovor. Đaci moraju steći poverenje u vas da želite da im pomognete. Roditelji takođe treba da veruju da škola isto kao i oni, njihovom detetu želi dobro, da imaju pozitivan stav prema nastavnicima i da to prenesu na svoju decu. 

Svaki nestašluk ima svoje korene. Treba ga pronaći i pomoći mladom biću. Trudim se da razgovorom podstaknem razvoj pozitivnih moralnih osobina koje će pomoći deci da odrastu u dobre osobe, velikog srca. Onima koji prave probleme sebi i drugima pomažem da postanu svesni svojih mana, nepromišljenih postupaka prema drugima i da se menjaju na bolje. Tako će im život biti lepši, biće okruženi prijateljima, jer ljubav se zaslužuje na osnovu moralnih osobina koje pokazujemo u životu.

Koji problem Vam je bilo najteže da rešite i kako ste ga rešili?

U suštini svaki problem je rešiv ukoliko su sve strane (đaci, roditelji, nastavnici) zainteresovane da ga reše i ako zajednički rade na tome. U pitanju je samo vreme. Za neki je potrebno manje, a za neki više vremena. Ali želja svih je najbitnija. Najteže je ako roditelji ne sarađuju i ne veruju školi. Ako se roditelji i škola udruže da pomognu detetu, svaki problem je rešiv.

Jedan neuspeh?

Uvek je neuspeh kad dete izađe iz moje kancelarije i nastavi da se ponaša socijalno nepoželjno. Tako smatram i svojim neuspehom prebacivanje jednog đaka, po kazni, u drugu školu. Jako mi je žao što nisam uspela da ga ubedim da mu njegovo ponašanje neće doneti dobro. Moji razgovori sa njim nisu mu pomogli da shvati da radi u korist svoje štete.

No, ohrabruje me što mnogo više dece izađe zadovoljno iz moje kancelarije. Moj najveći uspeh je što mi se pre neki dan samoinicijativno obratio đak prvog razreda za pomoć. Raduje me kad deca veruju u mene, kad mi se sama obraćaju. No, tu presudni uticaj imaju roditelji i nastavnici koji i sami veruju u stručnu službu i njihov rad.

Šta radite u slobodno vreme?

Slobodno vreme posvećujem bliskim, dragim osobama. Najviše me ispunjava vreme provedeno sa mojom decom koja su u Novom Sadu. Volim da se družim sa prijateljima. Takođe, volim da šijem. Kad „namirišem“ proleće, volim da šetam i berem ljubičice. Ima ih u Šumici, ali i u Nemanjinoj i u ulici Braće Tatića. Pravim buketiće i poklanjam ih dragim osobama.

Da li se bavite sportom?

U mladosti sam se bavila gimnastikom, a do skoro sam rekreativno igrala odbojku, išla na aerobik. Sada volim šetnje, vožnju biciklom i pecanje. Privlači me boravak u prirodi. Takođe volim da pratim sportske događaje, naročito teniske mečeve. Inače navijam za Zvezdu. Žao mi je što se nisam više bavila plesom.

Koju muziku najčešće slušate?

Muziku slušam kad je slušaju moja deca. Retko se setim kad sam sama. Volim raznovrsnu muziku, sve zavisi od raspoloženja i situacije. Ipak, najviše me privlači ona koja „poziva“ na igru. Volim etno ritam i ciganske romanse i to bržeg ritma. Ne volim muziku koja izaziva tugu.

Da li volite da idete u pozorište?

Nekada sam bila redovan posetilac pozorišta. Pogledala sam većinu predstava Kikindskog pozorišta, a odlazila sam i u Beograd i Novi Sad. Volela sam našu predstavu „Pa izvol’te u Sakule“ i „Veliku dramu“ Siniše Kovačevića, Narodnog pozorišta iz Beograda.

Koju knjigu posebno volite?

U mladosti sam više čitala. Sada više uživam u dobrom filmu. Omiljeni mi je „Lajanje na zvezde“, a knjiga „Ženski rodoslov“ Ljiljane Habjanović.

Da li imate hobi i koji?

Uživam da od starih odevnih predmeta pravim nove modne detalje, šešire, torbe, ukrase za kosu... To je neka vrsta reciklaže u domaćoj radinosti. Ispunjava me radošću kad napravim nešto lepo od nečeg starog i kad vidim da moja ćerka to sa uživanjem nosi. U isto vreme oslobađam ormare nepotrebnih stvari. 

Savetujem i našim učenicima da to rade. Ako žele pomoć, neka mi se slobodno obrate. Mnogo je lepše kad nešto sam napraviš. To je unikat mnogo vredniji od stvari koje možeš kupiti u prodavnici, a manje košta!

Teodora Plavšić VI1 i Denis Nastovski VI2