Razgovor sa školskim psihologom

Zašto ste se odlučili za posao psihologa? 

U VII i VIII razredu sam razgovarala sa drugovima i drugaricama o problemima i volela sam da im pomažem. U srednjoj školi sam se odlučila da upišem psihologiju. Volela sam da čitam i psihološke časopise i rubrike o psihologiji. 

Koliko godina radite kao psiholog? 

Mnogo. Dvadeset tri godine. 

Da li se sećate početaka rada? 

Sećam se. Atmosfera je bila disciplinovanija. Mnogo više današnje dece je nestrpljivo, dekoncentrisano i egocentrično. Odnosi su agresivniji. Vrlo lako zbog neke sitnice počinju sukobi. Ne izgrađuje se osećaj za druge. 

Sa kakvim problemima se suočavate? 

Ja svoj posao vidim kao rad sa decom. Vrlo često su to sukobi među decom, problemi učenja, neuspeha u školi, problemi u porodicama, problemi između nastavnika i učenika, problemi inkluzije u redovnoj školi... 

Kako obično rešavate probleme? 

Razgovorom. 

Koji problem Vam je bilo najteže da rešite i kako ste ga rešili? 

Devojčicu je otac pretukao i isterao iz kuće u noć i nije joj dozvolio da se vrati, pa je noć provela po ulicama. Došla je kod drugarice, pa je drugarica došla u školu po pomoć. Centar za socijalni rad nije hteo da pomogne, pa sam ja tatu zvala, te smo se raspravljali, pogađali da je primi bar na to veče i prihvatio je. 

Šta volite da radite u slobodno vreme? 

Volim da idem u prirodu, da pešačim, planinarim, volim da putujem, da se družim. 

Da li se bavite nekim sportom? 

Bavim se jogom i planinarenjem. 

Da li volite da slušate muziku i koju? 

Volim. Volim rok, bluz, džez, od klasike ponešto (Mocarta, Bramsa). 

Da li volite da idete u pozorište? 

U pozorište ne idem već nekoliko godina, ali sam ranije volela. 

Volite li da čitate? 

Volim knjigu „Duhovna inteligencija - konačna inteligencija“. 

Teodora Plavšić, VI1