Moje mesto pod snegom

Zima je došla preko noći. Sneg veje. Iz tople sobe kroz zaleđeni prozor posmatram kako se golo drveće njiše. Vetar zviždi i lagano nosi pahulje. Deca se već okupljaju da naprave Sneška. 

Stavljam kapu, šal, tople rukavice i istrčavam na ulicu. Društvo već pravi male staze klizavice. Po njima se teško krećemo. Neočekivani padovi mogu da zabole, ali mi volimo da se kližemo. Grduve lete sa svih strana. Ponekad zaboli udarac snežne grudve. Milanče se već žali mami, a ostalima je to strašno smešno. Ja volim da pravim tragove u snegu. Legnem, mašem rukama i nogama. Mi to zovemo „Anđelčići“. Ispred svake kuće maše Sneško Belić ili leži Anđelčić. 

Ja volim kad sneg pada. Onda znam da mi je rođendan blizu i da ću dobiti mnogo poklona. Smeh i veselje dok se igram sa društvom na snegu najlepša su slika moga mesta pod snegom. 

Lazar Turudija, III1

Počeo je da veje prvi sneg. Padale su krupne pahulje. Pomislio sam da padaju zvezde, jer su svetlucale na svetlosti. Izašao sam napolje i video da to nisu zvezdice nego prvi sneg. Zapevao sam pesmicu „Veje, veje sneg, pa zavejao breg“. Raširio sam ruke i skupljao pahulje, ali one su se u mojim rukama topile i pretvarale u kapljice vode. Bio sam tužan što nijedna pahulja nije mogla da se zadrži na mom dlanu. Kada sam pogledao oko sebe, video sam da su se i krovovi zabeleli, a i drveće je dobilo novo odelo. Na mojoj jakni ostajale su bele pahulje, tako da je i moja jakna ubrzo promenila boju. Sneg pada, a ja veseo, pa sam počeo da pravim svoju senku u snegu. Svaki dan moja senka bila je veća i dublja. Srećan zbog toga, povikao sam na sav glas. Kada je prestao da pada sneg, vetar je polako počeo da briše moju senku u snegu. I sunce je učinilo svoje, sneg je počeo da se topi i moja senka je nestala. Krovovi sada polako ponovo oblače staro odelo. 

Dušan Bačkuljin, III1 

Pogled sa mog prozora izgleda kao najlepša razglednica sa zimskim motivima. 

Gledam kroz prozor i vidim pahulje koje se presijavaju na svetlu uličnih sijalica. Golo granje je dobilo lepo belo odelo. Travu je pokrio beli prekrivač, izgleda kao najlepši beli ćilim i podseća me na šećernu vunu. Sve je belo, krovovi kuća kao da su dobili bele kape. Zelene jelke iz mog parka imaju bele bunde. Ljudi koračaju po belom pokrivaču, a na licima je blagi osmeh. Sve je nekako nestvarno, lepo, kao u bajci. Tako meko paperjasto i nežno. 

Toliko je pogled divan sa mog prozora da sam na trenutak zaboravio da sam u mojoj toploj sobi. Kao da sam se našao u nekom nestvarnom svetu. 

Adam Petrov, III1