Kako sam se uplašio

Jednog kišnog jesenjeg dana išao sam u školu. Na putu do škole primetio sam jednog psa. Kada sam malo bolje pogledao, video sam da je to doga crne boje. Imala je duge noge i kratak rep, a telo joj je bilo mršavo i izmoreno. Oko vlažne njuške i oštrih zuba videla se bela pena, koja se slivala na trotoar. U trenutku sam se skamenio od straha. Bio sam obuzet lošim osećanjima. Potrčao sam prema školi. Velika lutalica počela je da me juri. Svojim hitrim nogama jedva sam joj umakao. Ušao sam u školu, a srce mi je ubrzano lupalo i nisam imao daha. Posle završenih časova krenuo sam kući. Kiša je padala, a iz daljine se čula grmljavina. Žurio sam prema kući, dok su mi se kišne kapi slivale niz lice. Odjednom nedaleko od mene pojavio se onaj isti pas. Krenuo je prema meni, a ja sam  počeo da uzmičem nazad. Nije mi bilo dobro i od straha mi se vrtelo u glavi. Dok mi se približavao, sa neba je udario  snažan grom. Pas je počeo da cvili i beži u suprotnom pravcu. Brzo sam potrčao prema kući, bojeći se da se pas ne vrati. Trčao sam najbrže što mogu, padao i ponovo nastavljao da bežim. Stigao sam kući sav blatnjav i mokar, ali srećan što sam na sigurnom. 

Kada se setim ovog strašnog događaja obuzme me jeza. Ni danas ne znam da li sam se više uplašio ja od psa ili pas od groma.

Ognjen Kresoja, IV1 

Ja sam sada dečak koji ima deset godina, ali se i dalje sećam kada mi je došao prvi prvi put Deda Mraz. Tada sam imao četiri godine i nisam nikad video kako on izgleda.

Toga dana su mi mama i tata pričali da je on dobar, da voli decu i da će mi doneti mnogo poklona. Celoga dana sam učio pesmice i kitio svoju malu belu jelku. Hodnici i vrata su sijali i širili svetlost po mojoj kući. Jednog časa sam začuo zvonce i brzo sišao dole. Mama je otvorila naša vrata, a ja sam ugledao pravog Deda Mraza i njegovu belu snežnu bradu. Uplašio sam se i sakrio iza mame. Nosio je crveni ogrtač sa belim rukavicama i ogromnu kapu sa zvoncem. Cipele su mu bile crne i kaiš od čiste kože. Njegov prodoran glas dopro je čak i do mog malog srca koje je snažno lupalo. Nisam mogao da se pomerim, pa me je mama uhvatila za ruku i popeli smo se gore u sobu. Deda Mraz je seo na fotelju i na tepih spustio ogroman paket pun poklona. Pozvao me je da sednem kod njega u krilo, ali sam se ja i dalje bojao. Pitao me je da mu otpevam pesmicu, a ja sam i to zaboravio od straha. Samo sam ga nepomično gledao izdaleka i razmišljao kako ću da uzmem svoj paketić, a da ga ne dodirnem. Mama me je digla u naručje i seli smo pored Deda Mraza. Ja sam mu pipnuo bradu i odelo. Brada je bila ista kao od mog tate samo malo veća, a odelo je bilo plišano kao moje igračke. Pružio je ruku prema meni i dao mi moj paketić. Posle toga Deda Mraz je dolazio svake godine, a ja ga se više nisam plašio.

Sada više ne verujem u Deda Mraza, ali dete u meni još uvek želi da dobije paketić, a prvi susret sa Deda Mrazem i strah kada sam se uplašio neću nikad zaboraviti.

Ilija Bešlin IV 1

Bilo je to pre mesec dana. Sedela sam u svojoj omiljenoj fotelji i gledala crtani film. Kada je nešto protrčalo pored moje noge.

Ostala sam bez daha. Srce mi se zaledilo. Na oči mi je pao mrak. Počela sam da vrištim, ali me u kući niko nije čuo. Drhtala sam kao prut. To malo stvorenje je bilo miš. Imao je dug rep i velike uši, a nosić mu je ličio na slonovu surlu. Pa to je miš surlaš! Odjednom sam skočila, strah je nestao. Uzela sam rukavice i tatin meredov pa krenula u lov. Jurila sam ga po celoj sobi, ali se surlaš se nije umorio kao ja. Tada sam čula škriputanje vrata. Mama je stigla sa posla. Pozvala sam je u pomoć. Mama je spremila mišolovku i u nju stavila parče sira. Ali miš se nije dao prevariti. Iz susedne bratove sobe se čuo smeh. Moj brat Marko je u ruci imao daljinski upravljač. On je bio taj koji je kontrolisao miša.

Odahnula sam. Shvatila sam da sam bila glupa što sam pomislila da je miš pravi. Tada sam shvatila  da su u strahu velike oči.

Duška Gambiroža IV1