Škola

Moj uobičajen dan

Sat je zazvonio u šest i četrdeset pet, probudio me, prekinuo san. Otvorila sam oči i pogledala kroz prozor. Pada kiša. Pomislih, sasvim običan dan.

Ustajem iz toplog kreveta napola otvorenih očiju i lenjo se vučem do kupatila gde je već gužva. Pokušavam da se probijem i operem zube. Nakon toga, još uvek sanjiva, odlazim u kuhinju gde me čeka doručak koji mi je mama spremila. Imam utisak da on jede mene, a ne ja njega. Za to vreme mama mi predlaže šta da obučem i od silne garderobe izdvojila je baš one nove sive farmerke koje ne mogu da smislim. E tu sam se već razbesnela! Posle duge i dosadne borbe izašla sam kao pobednik. Bilo je, kao i svakog jutra, po mom. Čuo se iz kupatila tatin komentar kako je mama popustljiva prema meni i previše me je razmazila. Mama i ja smo se na to samo pogledale, odmahnule glavom i slatko se nasmejale. Jutarnja prepirka je već zaboravljena. Ponovo sam pogledala na sat, kad ono pola osam. Žurno uzimam knjige i kišobran i otvaram ulazna vrata. Kad tamo, Dona, moj pas. Vuče me za nogavicu, znak da želi da se igra. Svakog jutra ja samo slegnem ramenima, pomilujem ga i nastavim ka izlaznoj kapiji, a on ostane sam tužno gledajući za mnom i prekriva njušku prednjim šapama.

Napokon stižem u školu gde susrećem svoje drugare i nastavnike. Na prvim časovima sam koncentrisana i nije mi teško da pazim, ali kad dođe poslednji čas, što od umora, što od gladi, nervozno gledam u mobilni ne bi li pokazao da je vreme za polazak kući. Po ulasku u kuću dočeka me ona ista Dona od jutros radosno mašući repom. Ulazim u kuću da ostavim torbu i pogledam prema svojoj sobi gde se, kao i obično, nalazi moja sestra koja sedi za mojim računarom. Ponovo postajem nervozna, ali sam suviše umorna da bih se svađala. Popustim joj zato što je mlađa, na brzinu ručam i vraćam se igri sa Donom. Zatim uradim domaći i priključim se sestri u zajedničkoj igri na računaru. U kasnim popodnevnim časovima dolaze sa posla mama i tata i tada postaje prava graja. Sestra trči do tate i žali se na mene, a ja žurim prema mami da joj ispričam novosti koje su se toga dana desile u školi. Uz zabavu i priču bliži se kraj dana.

Kad bolje razmislim za mene je uobičajen dan skoro savršen jer uživam u društvu osoba koje volim i koje vole mene.

Dejana Ćoškov VIII3

Slobodne školske aktivnosti

Korak po korak, približavamo se tom nepoznatom svetu, svetu odraslih ljudi. Sada se nalazimo na raskršću, nismo više mala deca, a nismo ni odrasli. Između nas se rađaju prve ljubavi, prve simpatije.

U mom razredu ima puno različitih dečaka, ali jedan mi je posebno privukao pažnju. Te duboke, zelene oči i tamnu kosu svakoga dana posmatram sa uzbuđenjem. Kada mi uzvrati poneki pogled, ja odmah pocrvenim. U njegovoj blizini znoje mi se dlanovi, glas drhti, nikada nisam mirna.

Poznajemo se već sedam godina i znam sve o njemu: kakvu muziku voli, kako razmišlja, sa kim se druži.... Kada zatvorim oči, samo o njemu razmišljam. Trudim se da mu privučem pažnju na razne načine i ponekad uspem.

Kada smo sami na odmoru ili u učionici, gledamo se ćutke. Tek po koja reč i ništa više. Ako sedimo zajedno, gledam samo u njega. Ne čujem ni nastavnicu niti bilo koga u učionici. Za vreme odgovaranja šapućemo jedan drugom odgovore.

Nikad mu nisam rekla šta osećam i kako sam ludo zaljubljena. To je tajna koju nikom nisam otkrila. Uvek sam se plašila šta misli o meni, jer "Sreća je lepa samo dok se čeka", napisala je Desanka Maksimović.

Danas, posle sedam godina druženja i nezaboravnih trenutaka koje smo proveli zajedno, pitam se da li i on skriva ljubav.



Antonina Vukobrat VIII2