Zasavica

Nakon dva odlaganja i beskonačno mnogo kišnih kapi, svanula je i ta, suncem okupana, sreda. Jutro je bilo lepo i dan je obećavao. Ukrcali smo se u prepoznatljivi kikindski autobus, zauzeli mesta i pošli ka Sremu i Mačvi. Nismo ni pošteno krenuli a već smo osetili neku glad (verovatno od uzbuđenja i neprospavane noći), te smo krenuli brže-bolje ka Pećincima, u Muzej hleba slikara Jeremije, nadajući se da će nam u žaru demonstriranja 96 različitih vrsta hlebova i ispeći bar jedan u svojoj staroj furuni, ali...od toga ništa nije bilo. Najeli smo se nekako duhovno gledajući sve te silne eksponate, zbirku oruđa za obradu zemlje i zaista predivne slike koje i oslikavaju deda-Jeremijinu strast za najvećim darom naše zemlje, pšenicom. Od jednočasovnog gledanja u Jeremijine đakonije, morali smo se zadovoljiti nezrelim ringlotama koje rastu blizu ovog čudnovatog muzeja.

Bežeći od kiše i nadajući se da se na nas ne sruči, požurili smo u Zasavicu, naš prirodni rezervat. A Zasavica...bajkovita! Deca, slobodna kao vetar, uživala su gledajući očuvanu prirodu, reku Drinu (ne Savu kao što mnogi misle), a na njoj labuda i labudicu sa svojim bebama, bele i žute lokvanje, pa rode na krovovima, Barsku kokicu, čapljicu, prepelicu i moćnog Orla belorepana. Vožnja brodićem, razgledanje čarobne i neopisive prirode, maženje balkanskih koza, mangulica, a sve to začinjeno interesantnim predavanjima neobično simpatičnog ornitologa, učinilo je ovu ekskurziju punim pogotkom. Posle nekoliko sati provedenih u Zasavici, neki vetar jače dunu i donese prepoznatljivi miris kiše.

Nebo se zamrači, a mi, želeći sve isplanirano i da vidimo, požurismo ka Sremskoj Mitrovici, tom antičkom gradu koji je nekada nosio naziv Sirmium i bio jedan od prestonica Rimskog carstva. Arheološke iskopine su nas ostavile bez daha, a znajući da su tu nekada raskošno živeli moćni rimski imperatori i da je baš u tom gradu i njegovoj bližoj okolini rođeno pet rimskih careva, naša glad za znanjem bila je utoljena. A pljusak koji nas je sve vreme hteo uhvatiti, na kraju je u tome i uspeo. Zbog njega smo morali krenuti nazad, u naš Banat, ali nikako nismo dozvolili da nam išta pokvari dan. Deca su bila zadovoljna, očekivano umorna, a kada smo prešli reku Tisu i osetili da smo sve bliži domu, mogla se čuti njihova radost.

I, iako naša Kikinda nema Muzej hleba, nema reku po kojoj može da se plovi i nema umbre, lokvanje, arheološke iskopine, ipak ima Suvaču, jedinu u ovom delu Evrope, reku za koju znamo da teče ispod nas, ima sove i droplje, a ima i Kiku, našu mamuticu, te se nadamo da i naša Kikinda može postati mesto za ekskurziju nekih drugih đaka i da se oni mogu lepo provesti baš kao što smo se i mi proveli te lepe, prolećne srede.

Milica Poznanović, nastavnica engleskog jezika