Susret sa Svetim Savom
Vrata naše učionice lagano se otvoriše i uđe ličnost koju često pominjemo – Sveti Sava.
Danas, posle mnogo godina i vekova, susreli smo se sa našim prosvetiteljem. Njegov lik zračio je čistim duhom, a njegov pogled budio iskreno razumevanje. Kao i sva druga deca, i ja sam bila veoma uzbuđena. Postavljali smo mu razna pitanja i na svako nam je dao poučan odgovor.
Pitala sam Svetog Savu šta misli o dečjoj igri. A Sveti Sava mi je na to odgovorio nešto vrlo zanimljivo, što sam dobro zapamtila: „Kao i svaki stanovnik ove naše planete, i ja sam se rodio kao dete. Uživao sam u svom detinjstvu, ali po zakonima igre. Svoj deci dajem na znanje da imaju pravo na igru i poštovanje. Uči, ali se igraj više, jer dete bez igre ne može da diše! Igra je nešto najlepše što postoji. Ispunjena je srećom, smehom i ljubavlju. Budi spokojstvo i lepa osećanja.“
Slušajući ove lepe rečenice o igri i ja sam rekla svoje mišljenje – da mi igra daje snagu da osvojim ceo svet. Uselila se u moje srce i uvek je tu kad je potrebna. Osetim se začaranom, jer u mojoj igri nema suza, tuge i nesreće. Uvek vlada zadovoljstvo, mir i ljubav.
Zatim je Sveti Sava nastavio priču. „Sada ću vas blagosloviti, ali svoju sreću ćete sami izgraditi. Kako rastete, tako ćete morati da učite i da radite. Uz rad morate i da štedite. Uvek budite iskreni, pošteni i poštujte starije od sebe. Čuvajte svoje zdravlje i u svemu budite umereni i iskreni. Poslušajte me i bićete dobri ljudi.“
Iznenada nestane dragi lik i mio glas. Shvatam koliko će mi sve ovo pomoći. A vi, da li ste me dobro slušali? Ako jeste, krenite ovim putem, pa ćemo se negde, verovatno, sresti.
Minja Jakšić, V3, 1. nagrada na konkursu V i VI razreda
Vuk Stefanović Karadžić
Toga dana došla sam u školu neraspoložena. Nastavnica je zakazala pismeni zadatak na temu Vuk Karadžić–reformator srpskog jezika. Sva deca oko mene sagnutih glava ispisivala su stranice svojih vežbanki. Samo sam ja sedela, zamišljena i zagledana u naslov na tabli.
Iznenada se vrata učionice lagano otvoriše i stadoše ulaziti, jedno po jedno, slova naše azbuke. Prvo uđe slovo A, ponosno i hrabro i sede u prvu klupu. Za njim je ušlo slovo B, pa V, G, D, i tako redom, dok na kraju ne uđe i slovo Š i sede u poslednju klupu. Još se nisam ni pribrala, a u učionicu ušeta čovek u čudnoj nošnji, dugih, sedih, zašiljenih brkova. Hramao je na jednu nogu. Sede za katedru i poče da govori. „Rođen sam u Tršiću, malom selu u srcu Srbije, 1784.godine. Dobio sam ime Vuk kako mi veštice i duhovi ne bi mogli nauditi. Da čitam i pišem naučio sam od rođaka Jevte, koji je tada jedini bio pismen. U školu sam krenuo u Loznici, a nastavio u manastiru Tronoši. U Beogradu sam upoznao Dositeja Obradovića i postao njegov đak. Kasnije sam radio kao učitelj u jednoj školi. Zatim sam otišao u Beč i upoznao Jerneja Kopitara. Uz njegovu pomoć počeo sam da prikupljam narodne pesme i radim na gramatici narodnog govora. Mnogo sam radio i napisao dosta knjiga. Međutim, najznačajnije što sam uradio je to što sam uprostio azbuku i pravopis. Sigurno se sećaš ovoga: piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano. Svaki glas ima svoje slovo. Ona su sad svuda oko tebe. Kombinuj ih, mešaj, povezuj i tako ćeš na papiru stvoriti magiju. Ja sad moram da idem, a tebe ostavljam da pišeš.“
Vrata učionice se ponovo otvoriše i Vuk Karadžić izađe, a za njim i sva slova. Trgoh se i pogledah u papir. On više nije bio prazan već ispisan svim Vukovim osobinama i doživljajima.
Teodora Bajić, V3, 2. nagrada na konkursu V i VI razreda
PUTOVANJE U PROŠLOST
Vrata naše učionice se lagano otvoriše i uđe dečak sa čudnom spravom u rukama. Svi đaci iz našeg razreda su se okupili oko njega i njegove sprave.
Čudili su se i zapitkivali: ,,Šta je to?“ On nikako da nam odgovori. Drugar me je gurnuo da bi se približio da je vidi. Slučajno sam stisla dugme na toj spravi. Pala sam na pod.
Kada sam ustala, nalazila sam se u nepoznatom gradu. Nisam nikoga poznavala. Ljudi su prolazili uskim ulicama u čudnoj obući i odeći. Ja sam bila lepo obučena i svi su začuđeno gledali u mene. Pitala sam nekog čoveka da mi kaže koji je ovo grad. On me je pogledao i samo se okrenuo i otišao. Videla sam drugog koji je na sebi nosio mantiju i u ruci je držao zlatni krst. To je bio Sava Nemanjić. Bila sam veoma iznanađena.
Tada sam shvatila da sam se vratila u prošlost. Rekla sam mu da sam ja iz dvadeset prvog veka. On mi je odgovorio: ,,Sigurno si stisnula dugme na onoj spravi!“ Ja sam mu odgovorila da jesam. On je rekao da im se to dešavalo i ranije. Pitao me je da li želim da idem sa njim da posetim manastir koji je njegov otac sagradio. Odgovorila sam mu da želim.
Pošli smo ka obližnjoj šumi i započeli razgorvor. Pitala sam ga:„Zašto su ovde ljudi tako neljubazni?“ On mi je odgovorio: „Nisu išli u školu i nisu lepo vaspitani“. Šetali smo se šumom i zamolila ga da mi kaže da li je manastir blizu. On je rekao da jeste. Stigli smo i onda mi je rekao da je to manastir Studenica. Bio je velik. Unutra je bilo veomalepo. Nismo se dugo zadržali. Izašli smo i krenuli ka šumi. Hodali smo i odjednom se prosula hladna voda po meni.
U tom trenutku sam se probudila i shvatila da je to bio samo san. Drugarice su mi rekle kad me je onaj dečak gurnuo, udarila sam glavu o spravu, pala na pod i onesvestila se. Nastavnica nije bila tu i kad se vratila polila me je hladnom vodom da bih se probudila.
Smilja Komanov, V1, 3. nagrada na konkursu V i VI razreda
Peci je potreban novac da kupi rođendanski poklon. Razmišljao je kako da zaradi novac. „Imam ideju uzviknuo je... Ali da li je prava? Ako nije, imam celu noć da razmislim o svemu.“ Tako je Peca legao u krevet, a misli su mu kao munje preletale kroz glavu. „Šta bih mogao da radim? Šta ja uopšte znam da radim?“ Zaokupljen mislima, zaspao je tek pre zore.
Sutradan, krenuo je u školu sav snužden, jer mu ništa nije palo na um. Pažljivo je posmatrao svaki deo ulice misleći da će mu nešto skrenuti pažnju i pomoći u ovom naizgled teškom zadatku. Taman kada je pomislio da će se na rođendanu svog drugara pojaviti bez poklona, pogledao je u nebo. Zatvorio je oči i izgovorio: „Bože, molim te, pomozi mi!“ Stajao je tako zatvorenih očiju još nekoliko trenutaka dok mu nije ideja pala na pamet i to upravo u trenutku kada je osetio prvu snežnu pahuljicu na nosu.
Dok se žurno vraćao iz škole, sneg je već ozbiljno padao. „Eto meni posla“. Čim se vratio kući, latio se posla i starijim komšijama pomogao da očiste sneg. Njegovo malo blago namenjeno da izazove osmeh na licu drugara je raslo. Sada kada su ideje krenule, svaki dan je donosio nešto novo, neku novu ideju. Išao je da kupi komšinici sve što joj je trebalo iz prodavnice, tragao po polovini grada za komšijskim ljubimcem koji je nestašno preskočio nisku kapiju, i vodio malog druga u školu kada njegova mama to nije mogla.
Na kraju, shvatio je da on dosta toga zna i može samo kada to sam hoće. Kako god bilo, ponosno je odneo svom drugaru poklon koji je sam kupio.
Peci je bio potreban novac za rođendanski poklon. Smišljao je kako da zaradi novac. „Imam ideju!“, uzviknuo je.
Peca je odlučio da pronađe posao, iako je znao da mu roditelji to ne bi dopustili. Sutradan je otišao do nekoliko radionica. Stigavši do prve radionice,gazda mu je rekao da ne primaju radnike i da je on premlad za ovaj posao. Tako je bilo i u svim sledećim. Vraćajući se kući razočarano,setio se da u jednom starom ormaru ima neki smešan kostim. Potrčao je. Došavši kući, polako se ušunjao unutra. Ušao je u sobu i počeo da pretura po stvarima. Pronašao je kostim klovna. Pitao se šta može da radi sa kostimom. „Znam!“, rekao je. „Mnogo ljudi mi govori da sam zabavan, pa tako mogu raditi kao zabavljač na trgu u kostimu klovna.“ Rekavši to počeo je da oblači kostim.
Izašao je tiho kako ga majka ne bi videla. Trg je bio prepun ljudi. Tražio je mesto na kojem će biti siguran da je lako uočljiv i da je nemoguće zaobići ga. Stao je ispod jednog velikog drveta i počeo da priziva masu. Ljudi su se veoma zainteresovali. Najviše su se zabavljala deca. Izvodio je razne trikove. Svima se najviše svidelo kada je od balona pravio razne oblike. U tom trenutku ljudi su počeli da mu stavljaju pare u šešir koji je stajao ispred njega. Zahvalio se ljudima što su izdvojili nekoliko minuta i odgledali ovu magiju.
Toga dana zaradio je dovoljno novca za odgovarajući poklon. Usput je ušao u prodavnicu i razmišljao šta može da kupi drugaru. Sve što je hteo da mu kupi, sve je imao. Ali jedno nije – fudbalsku loptu. Plativši je,srećan je dotrčao kući.
Peci je bio potreban novac da kupi rođendanski poklon. Smišljao je kako da zaradi novac. „Imam ideju!“, uzviknuo je.
Sutra ujutru Peca je istrčao iz kuće i pošao prema varoši. Ušao je u očevu kovnicu i zatražio da se tu zaposli kako bi zaradio novac. Otac je začuđeno gledao dečaka, Peca se nikada nije interesovao za kovanje i izradu oružja i oruđa. Posle kratkog razmišljanja, otac mu odgovori: „Možeš da radiš ovde, ali te upozoravam da ovo uopšte nije lak posao!“. Dečak sa samo nasmejao i odmah prihvatio alat. Brzo je savladao zanat, majka i otac su bili veoma ponosni na Pecu.
Malo po malo, Peca je skupio novac za poklon. Kupio je svom drugu lep rođendanski poklon koji se svima svideo. Iako je kupio poklon, Peca je nastavio da pomaže svom ocu u kovnici.
Dečak je otkrio zanat u kom uživa i u kom je dobar. Želja da zaradi novac i njegova upornost pri tome prerasla je u ljubav prema zanatu.
DOBAR KOMŠIJA
Peci je potreban novac da kupi rođendanski poklon. Razmišljao je kako da zaradi novac. „Imam ideju uzviknuo je... Ali da li je prava? Ako nije, imam celu noć da razmislim o svemu.“ Tako je Peca legao u krevet, a misli su mu kao munje preletale kroz glavu. „Šta bih mogao da radim? Šta ja uopšte znam da radim?“ Zaokupljen mislima, zaspao je tek pre zore.
Sutradan, krenuo je u školu sav snužden, jer mu ništa nije palo na um. Pažljivo je posmatrao svaki deo ulice misleći da će mu nešto skrenuti pažnju i pomoći u ovom naizgled teškom zadatku. Taman kada je pomislio da će se na rođendanu svog drugara pojaviti bez poklona, pogledao je u nebo. Zatvorio je oči i izgovorio: „Bože, molim te, pomozi mi!“ Stajao je tako zatvorenih očiju još nekoliko trenutaka dok mu nije ideja pala na pamet i to upravo u trenutku kada je osetio prvu snežnu pahuljicu na nosu.
Dok se žurno vraćao iz škole, sneg je već ozbiljno padao. „Eto meni posla“. Čim se vratio kući, latio se posla i starijim komšijama pomogao da očiste sneg. Njegovo malo blago namenjeno da izazove osmeh na licu drugara je raslo. Sada kada su ideje krenule, svaki dan je donosio nešto novo, neku novu ideju. Išao je da kupi komšinici sve što joj je trebalo iz prodavnice, tragao po polovini grada za komšijskim ljubimcem koji je nestašno preskočio nisku kapiju, i vodio malog druga u školu kada njegova mama to nije mogla.
Na kraju, shvatio je da on dosta toga zna i može samo kada to sam hoće. Kako god bilo, ponosno je odneo svom drugaru poklon koji je sam kupio.
Marijana Kuvizić, VIII2, 1. nagrada na konkursu VII i VIII razreda
KLOVN PECA
Peci je bio potreban novac za rođendanski poklon. Smišljao je kako da zaradi novac. „Imam ideju!“, uzviknuo je.
Peca je odlučio da pronađe posao, iako je znao da mu roditelji to ne bi dopustili. Sutradan je otišao do nekoliko radionica. Stigavši do prve radionice,gazda mu je rekao da ne primaju radnike i da je on premlad za ovaj posao. Tako je bilo i u svim sledećim. Vraćajući se kući razočarano,setio se da u jednom starom ormaru ima neki smešan kostim. Potrčao je. Došavši kući, polako se ušunjao unutra. Ušao je u sobu i počeo da pretura po stvarima. Pronašao je kostim klovna. Pitao se šta može da radi sa kostimom. „Znam!“, rekao je. „Mnogo ljudi mi govori da sam zabavan, pa tako mogu raditi kao zabavljač na trgu u kostimu klovna.“ Rekavši to počeo je da oblači kostim.
Izašao je tiho kako ga majka ne bi videla. Trg je bio prepun ljudi. Tražio je mesto na kojem će biti siguran da je lako uočljiv i da je nemoguće zaobići ga. Stao je ispod jednog velikog drveta i počeo da priziva masu. Ljudi su se veoma zainteresovali. Najviše su se zabavljala deca. Izvodio je razne trikove. Svima se najviše svidelo kada je od balona pravio razne oblike. U tom trenutku ljudi su počeli da mu stavljaju pare u šešir koji je stajao ispred njega. Zahvalio se ljudima što su izdvojili nekoliko minuta i odgledali ovu magiju.
Toga dana zaradio je dovoljno novca za odgovarajući poklon. Usput je ušao u prodavnicu i razmišljao šta može da kupi drugaru. Sve što je hteo da mu kupi, sve je imao. Ali jedno nije – fudbalsku loptu. Plativši je,srećan je dotrčao kući.
Milica Marković,VII3, 2. nagrada na konkursu VII i VIII razreda
ROĐENDANSKI POKLON
Peci je bio potreban novac da kupi rođendanski poklon. Smišljao je kako da zaradi novac. „Imam ideju!“, uzviknuo je.
Sutra ujutru Peca je istrčao iz kuće i pošao prema varoši. Ušao je u očevu kovnicu i zatražio da se tu zaposli kako bi zaradio novac. Otac je začuđeno gledao dečaka, Peca se nikada nije interesovao za kovanje i izradu oružja i oruđa. Posle kratkog razmišljanja, otac mu odgovori: „Možeš da radiš ovde, ali te upozoravam da ovo uopšte nije lak posao!“. Dečak sa samo nasmejao i odmah prihvatio alat. Brzo je savladao zanat, majka i otac su bili veoma ponosni na Pecu.
Malo po malo, Peca je skupio novac za poklon. Kupio je svom drugu lep rođendanski poklon koji se svima svideo. Iako je kupio poklon, Peca je nastavio da pomaže svom ocu u kovnici.
Dečak je otkrio zanat u kom uživa i u kom je dobar. Želja da zaradi novac i njegova upornost pri tome prerasla je u ljubav prema zanatu.
Tijana Mesaroš, VII4, 3. nagrada na konkursu VII i VIII razreda
No comments:
Post a Comment
Note: only a member of this blog may post a comment.