Igra i školovanje nekada

IGRA IZ DETINJSTVA MOG DEDE


Pravi je junak moj deda,
pažljivo ga moje oko gleda.
Priča on nestašluke svoje,
nimalo ne liče na moje.

I otac i majka bili su mu vredni,
nikad nisu bili ni gladni ni žedni.
Pekmez od šljiva i parče hleba,
ručice male, ali radost do neba.

„Vilo moja“, majka ga je zvala,
puna nežnosti na tome joj hvala.
Ali deda je đavolak mali,
gde su mu svi nestašluci stali?

Ravnica široka, prostrana, beskrajna,
gde da se sakrije dečija tajna?
Bare čarobne, na kupanje decu mame,
blatnjavi izlaze rame uz rame.

Rumeni od igre, crni od blata,
igraju fudbal do kasnoga sata.
Na krpenjaču punu čarapa raznih,
dečaci jurišaju srca hrabrih.

Ispred kuća šiblje razno,
kao stvoreno za skrovište tajno.
Tu se krije od neprijatelja iz mašte,
sve dok ne ojača sve dok ne poraste.

Polja žita bilo im more,
oni gusari, plovili bi do zore.
Polja kukuruza iza sela zrače,
kad se u njima izgube, ne sme da se plače.

Dođe zima, padne sneg, ledi se sve,
brzo napolje, na ruke po rukavice dve.
Klizanje na ledenoj bari,
dok mraz rumene obraze žari.

Grudvanje razigrano i poneka neslana šala,
kamen se sakrije evo razbijena glava mala.
Sankanje veselo dok ne padne mrak,
neko vuče, a neko sedi i glumi da je lak.

Deda mi često priča o detinjstvu svom,
i stalno me podseća da mislim glavom svojom.
Kažu mi svi da na dedu ličim,
time se ponosim, time se dičim.

Jelena Lovrić V2, pohvala na 2. Republičkoj smotri učeničkog stvaralaštva u Karavukovu

KAD JE MOJ DEDA IŠAO U ŠKOLU

Ima jedno selo malo,
u ravnici plodnoj,
u Banatu rodnom.

Svako na njega
s uživanjem gleda,
pogled da skrene,
nikom se ne da.

U tom malom mestu,
rodio se i moj deda.

Svaka crta lica,
ostala je ista,
a u očima mu
braon sjaj blista.

Divnog, milog glasa
i visokog stasa,
uvek pazi na unuke svoje,
koji se uz njega
ničega ne boje.

Svaki moj školski dan,
sa pažnjom prati
i svaki moj uspeh,
ponosno pamti.

S uživanjem mi priča
kako je nekada bilo
i šta se sve
u njegovoj školi zbilo.

Svakog jutra,
selom se širio
prodoran zvuk.
Zvonom poslužitelj
zove đake,
a onda nastane muk.

Učitelji su bili
strogi jako,
a učiti iz knjiga
nije bilo lako.

Učionice su bile
prepune đaka,
dečje radosti
imala je svaka.

Znao je učitelj,
da nestašluke spreči
i lenjirom po ruci,
sve probleme leči.

Često su po kazni,
u ćošku bili,
a od roditelja
avanture krili.

Igrao se loptom
krpenjačom na polju,
a u školu da ide,
nije imao volju.

Jednog zimskog dana,
umesto da u učionici toploj
kraj peći sedi,
odlučio je da kliza
i po zaleđenom jezeru jedri.

Pod nogama njegovim,
pukao je led,
upao je u vodu,
jer ga je, kako on kaže,
prekrivao sneg.

Uspeo je da se obale domogne,
ali od žutice,
lekar je jedva uspeo
da mu pomogne.

Mesecima nije
išao u školu,
a okrutni učitelj
ponovo ga je poslao
u razred treći,
nije mu pružio ruku,
već mu je zadao
tešku muku.

Moj je deda danima
gledao školsku sliku
i svakoga dana, po malo,
grebao po učiteljevom liku.

Kaže, da ga se i danas
nerado seća,
ali da su mu školski dani
ipak bili velika sreća.

Verovali ili ne,
posle tog učitelja,
sve je išlo lako,
završio je višu školu
i s ponosom nosio
svoj beli sako.

Moj je deda
važna ličnost
u životu mom
i srećna sam
što ga imam
u detinjstvu svom.

Tijana Karić, V2