Predeo koji nosim u srcu
Leto se približava kraju. Osetim kako mu noge malo po malo izmiču i umorno klecaju pod poslednjim, izbledelim zracima sunca, onako praznim i tužnim, koje je nedavno napustila svetla toplina letnjih dana. Toplina odbegla u beskraj koja se skriva duboko u tišini nošenoj vetrom u kojoj je niko ne može pronaći.
Ja sedim u malom, seoskom dvorištu. Hladan vazduh ove umiruće letnje večeri ispunjen je oštrinom. Osetim je na svojim obrazima, na rukama kojim pišem. Srebrni tragovi pod nebeskim svodom spuštaju se na zemlju i vode daleko, do magle koja se rađa u daljini. Nebesko platno posuto je sitnom prašinom kroz koju se naziru bledi, bakarni oblaci koji u svom plamenu skrivaju delove plavog, mirnog mora i njegovog kristalnog sjaja. Moje misli, želje i nade razletele su se svuda oko mene i ovog sumornog dana dovoljan je treptaj oka da ih izgubim u beživotnom lišću, u ovom žutilu bez početka i kraja koje dan za danom sve više i više klone.
Ispred mene nalazi se mala, stara kuća u koju retko zalazim. Iza nepoznatog, komšijskog praga više ništa se ne vidi. U ovoj tužnoj praznini vreme je odavno stalo i usnulo u tihi san. U njoj sve izgleda isto kao kada je sat otkucao poslednju sekundu, poslednji trenutak ispunjen životom. NJeni zidovi okupani su izbledelim sjajem odbeglih snova, a u ispucalim ciglama kriju se delovi života, smeh i radost njenih ukućana, pretvorena u bolnu tišinu koja se ogleda u njenim prozorima. Hladna senka ovako napuštenih, seoskih domova polako pokriva selo, a tek ponegde može se čuti toplo pucketanje vatre. U kući u kojoj sam provela neke od najlepših dana svog detinjstva i dalje se čuje radostan dečji smeh, oseti miris svetle radosti koji me veže za ovo mirno selo, za kraj koji za mene predstavlja deo mira i beskonačne slobode.
Mlada drva lešnika nežno se klanjaju vetru. Vidim svaki list koji veselo poigrava i kao svetlost usled monotone tame poziva svojim treperavim glasom: „Uhvati me za ruku i dok osetiš moju drhtavu šaku uđi u mir i spokoj neopisive seoske lepote“. Na trenutak sam zatvorila oči. Čula sam šuštanje sitnih krošnji i shvatila da to tiho pevanje u čoveku budi nadu i neumornu snagu. Na sitnoj zemlji kraj njih videle su se stope koje vode pravo u dedinu baštu i vinograd koji se sijao od krupnog grožđa i delova jeseni koja polako dolazi. Jato ptica nadletalo je njivu. Pozdravljale su i drva i selo i mene, parajući nebesko platno svojim krilima, pozdravljale su i ovu njivu boje neba i mirisa dalekih oblaka.
I tako, malo po malo, pogledom sam stigla do same granice zemlje i neba, do mesta na kom se ova dva nerazdvojna prijatelja susreću. Osećala sam se kao da sam na samoj ivici horizonta i pomislila: „Još samo jedan korak, kratak korak i dovoljan je udah da poletiš noseći celo selo sa svim uspomenama iz detinjstva i bezbrojnih dana koje si provela u njemu, u najsigurnijim dubinama svog srca“.
Tijana Karić VIII2, 3. mesto na Konkursu za najbolji literarni rad 2017, u kategoriji učenika 5-8. razreda
Leto se približava kraju. Osetim kako mu noge malo po malo izmiču i umorno klecaju pod poslednjim, izbledelim zracima sunca, onako praznim i tužnim, koje je nedavno napustila svetla toplina letnjih dana. Toplina odbegla u beskraj koja se skriva duboko u tišini nošenoj vetrom u kojoj je niko ne može pronaći.
Ja sedim u malom, seoskom dvorištu. Hladan vazduh ove umiruće letnje večeri ispunjen je oštrinom. Osetim je na svojim obrazima, na rukama kojim pišem. Srebrni tragovi pod nebeskim svodom spuštaju se na zemlju i vode daleko, do magle koja se rađa u daljini. Nebesko platno posuto je sitnom prašinom kroz koju se naziru bledi, bakarni oblaci koji u svom plamenu skrivaju delove plavog, mirnog mora i njegovog kristalnog sjaja. Moje misli, želje i nade razletele su se svuda oko mene i ovog sumornog dana dovoljan je treptaj oka da ih izgubim u beživotnom lišću, u ovom žutilu bez početka i kraja koje dan za danom sve više i više klone.
Ispred mene nalazi se mala, stara kuća u koju retko zalazim. Iza nepoznatog, komšijskog praga više ništa se ne vidi. U ovoj tužnoj praznini vreme je odavno stalo i usnulo u tihi san. U njoj sve izgleda isto kao kada je sat otkucao poslednju sekundu, poslednji trenutak ispunjen životom. NJeni zidovi okupani su izbledelim sjajem odbeglih snova, a u ispucalim ciglama kriju se delovi života, smeh i radost njenih ukućana, pretvorena u bolnu tišinu koja se ogleda u njenim prozorima. Hladna senka ovako napuštenih, seoskih domova polako pokriva selo, a tek ponegde može se čuti toplo pucketanje vatre. U kući u kojoj sam provela neke od najlepših dana svog detinjstva i dalje se čuje radostan dečji smeh, oseti miris svetle radosti koji me veže za ovo mirno selo, za kraj koji za mene predstavlja deo mira i beskonačne slobode.
Mlada drva lešnika nežno se klanjaju vetru. Vidim svaki list koji veselo poigrava i kao svetlost usled monotone tame poziva svojim treperavim glasom: „Uhvati me za ruku i dok osetiš moju drhtavu šaku uđi u mir i spokoj neopisive seoske lepote“. Na trenutak sam zatvorila oči. Čula sam šuštanje sitnih krošnji i shvatila da to tiho pevanje u čoveku budi nadu i neumornu snagu. Na sitnoj zemlji kraj njih videle su se stope koje vode pravo u dedinu baštu i vinograd koji se sijao od krupnog grožđa i delova jeseni koja polako dolazi. Jato ptica nadletalo je njivu. Pozdravljale su i drva i selo i mene, parajući nebesko platno svojim krilima, pozdravljale su i ovu njivu boje neba i mirisa dalekih oblaka.
I tako, malo po malo, pogledom sam stigla do same granice zemlje i neba, do mesta na kom se ova dva nerazdvojna prijatelja susreću. Osećala sam se kao da sam na samoj ivici horizonta i pomislila: „Još samo jedan korak, kratak korak i dovoljan je udah da poletiš noseći celo selo sa svim uspomenama iz detinjstva i bezbrojnih dana koje si provela u njemu, u najsigurnijim dubinama svog srca“.
Tijana Karić VIII2, 3. mesto na Konkursu za najbolji literarni rad 2017, u kategoriji učenika 5-8. razreda
No comments:
Post a Comment
Note: only a member of this blog may post a comment.