Danas postoji ogroman broj veoma talentovanih pisaca, međutim samo neki uspeju da ostvare svoj cilj i da postignu ono čemu se svaki pisac nada od početka svoje karijere. Jedan od njih je i Srđan Tešin, rođen 1971. godine u Mokrinu. Studirao je filozofiju i komunikologiju, a diplomirao je na poetici kratke priče. Autor je jedanaest knjiga i šest antologija kratkih priča. „Priče sa Marsa“, „Antologija najboljih naslova“, „Kroz pustinju i prašinu“, „Kuvarove kletve i druge gadosti” samo su neki od njegovih veoma poznatih naslova. Srđan je dobitnik mnogih nagrada, njegova priča „Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?“, iz zbirke „Priče s Marsa“, uvrštena je u „Antologiju najbolje evropske priče“ američko-englesko-irskog izdavača Dalkey Archive Press, a njegova proza je prevedena na desetak evropskih jezika.
U kom trenutku svog života ste otkrili sklonost ka pisanju?
Teško mi je da kažem tačno trenutak, ali mislim da je to bilo u onom periodu kada sam učio da sviram gitaru, pa sam otkrio da te pesme koje se pevaju bi mogle da budu napisane i da budu pesme koje se ne pevaju. U tom trenutku sam shvatio da je pisanje ono što bi moglo da mi bude profesija u budućnosti.
Da li Vi književnost ili uopšte pisanje doživljavate kao svoju strast, kao umetnost, kao nešto što radite za svoju dušu ili je to Vaš posao?
To je moj posao. Ja sam profesionalni pisac, nisam pisac ni naturščik, ni pisac hobista, moj posao je da pišem knjige i da od svog rada živim, u smislu da se te knjige prodaju i da ja od toga imam nekakvu zaradu. Međutim, to je jedna strana priče. Druga strana priče jeste da sam to ja. Ja drugo ništa i ne znam da radim u životu, što je moja velika mana. Bilo bi dobro kada bih bio neki zanatlija, pa znao nešto da radim, recimo da sam odličan zlatar ili sajdžija, ali ja to ne znam da radim. Znam da pišem i shvatam to kao nešto što je neodvojivo od moje ličnosti.
Dobro je poznato da se piščeva osećanja, mišljenja, njegova prošlost, provlače kroz celu knjigu, ako ne konkretno, to je uvek skriveno. Koji naslov Vaše knjige bi najbolje opisao Vas i Vaš život i zbog čega?
S obzirom na to da sam u vojsci bio kuvar, moja omiljena knjiga i koju često kritičari navode kao moju najbolju knjigu nosi naslov „Kuvarove kletve i druge gadosti”. Mislim da je to najbolji naslov koji sam mogao da smislim.
Da li postoje, i ako postoje, kakve izazove današnjica stavlja pred jednog pisca kao što ste Vi?
Nažalost, mi živimo u vremenima koja su veoma dobra za pisce, ali veoma loša za običan, normalan život. Dakle, veliki problemi kojima se susrećemo u svakodnevnom životu jesu prave teme kojima pisac treba da se bavi. Recimo, pitanje izbeglica ili pitanje ekološke katastrofe ili pitanje ratova ili nekih važnih i strašnih tema, ili nekih običnih tema kao što je prehranjivanje porodice ili pitanje zaljubljivanja ili čega već. Sve su to legitimne teme o kojima pisac može i treba da piše. Međutim, kad su vremena zanimljiva za pisce, obično nisu zanimljiva za običan svet.
Kakav je po Vašem mišljenju uticaj književnosti na društvo ili, konkretno, Vaše knjige na čitaoca?
Knjige danas nemaju onu ulogu kakvu su imale u ranijim periodima. To ne znači da su one nestale sa književne scene, nego se, prosto, interesovanje pomerilo ka nečem što se može nazvati industrijom zabave, pa su danas poznatiji ljudi iz sveta filma ili sveta muzike, nego što su to pisci ili slikari ili vajari ili operski pevači koji su nekada bili veliki i najveće zvezde. Knjiga danas ima svoju, naravno, ulogu. Ona nije nestala i neće nestati.
A, što se tiče mojih čitalaca, ja sam presrećan kada moji čitaoci pročitaju moju knjigu i kažu: „Uživao sam. Pročitao sam je brzo i lako.” To mi je najveća pohvala za knjigu koju ja pišem.
Na radionici ste pomenuli roman od šest reči. Da li biste Vi prihvatili izazov da napišete roman od pet reči?
Prihvatio bih zato što se time inače bavim. Ono što mene najviše zanima jeste da se bavim kratkom pričom i da se bavim nečim što se zove sažimanje kratke priče. Dakle, da se odlazi do onoga što je na nivou statusa na fejsbuku ili jednog tvita na tviteru. Dakle, 140 karaktera, to je ono što mene trenutno zanima i čak imam jednu antologiju kratkih priča u kojima tviter priče zauizimaju veliko mesto.
Zahvaljujemo se Srđanu na izdvojenom vremenu i nadamo se novim susretima u bliskoj budućnosti.
U kom trenutku svog života ste otkrili sklonost ka pisanju?
Teško mi je da kažem tačno trenutak, ali mislim da je to bilo u onom periodu kada sam učio da sviram gitaru, pa sam otkrio da te pesme koje se pevaju bi mogle da budu napisane i da budu pesme koje se ne pevaju. U tom trenutku sam shvatio da je pisanje ono što bi moglo da mi bude profesija u budućnosti.Da li Vi književnost ili uopšte pisanje doživljavate kao svoju strast, kao umetnost, kao nešto što radite za svoju dušu ili je to Vaš posao?
To je moj posao. Ja sam profesionalni pisac, nisam pisac ni naturščik, ni pisac hobista, moj posao je da pišem knjige i da od svog rada živim, u smislu da se te knjige prodaju i da ja od toga imam nekakvu zaradu. Međutim, to je jedna strana priče. Druga strana priče jeste da sam to ja. Ja drugo ništa i ne znam da radim u životu, što je moja velika mana. Bilo bi dobro kada bih bio neki zanatlija, pa znao nešto da radim, recimo da sam odličan zlatar ili sajdžija, ali ja to ne znam da radim. Znam da pišem i shvatam to kao nešto što je neodvojivo od moje ličnosti.
Dobro je poznato da se piščeva osećanja, mišljenja, njegova prošlost, provlače kroz celu knjigu, ako ne konkretno, to je uvek skriveno. Koji naslov Vaše knjige bi najbolje opisao Vas i Vaš život i zbog čega?
S obzirom na to da sam u vojsci bio kuvar, moja omiljena knjiga i koju često kritičari navode kao moju najbolju knjigu nosi naslov „Kuvarove kletve i druge gadosti”. Mislim da je to najbolji naslov koji sam mogao da smislim.
Da li postoje, i ako postoje, kakve izazove današnjica stavlja pred jednog pisca kao što ste Vi?
Nažalost, mi živimo u vremenima koja su veoma dobra za pisce, ali veoma loša za običan, normalan život. Dakle, veliki problemi kojima se susrećemo u svakodnevnom životu jesu prave teme kojima pisac treba da se bavi. Recimo, pitanje izbeglica ili pitanje ekološke katastrofe ili pitanje ratova ili nekih važnih i strašnih tema, ili nekih običnih tema kao što je prehranjivanje porodice ili pitanje zaljubljivanja ili čega već. Sve su to legitimne teme o kojima pisac može i treba da piše. Međutim, kad su vremena zanimljiva za pisce, obično nisu zanimljiva za običan svet.
Kakav je po Vašem mišljenju uticaj književnosti na društvo ili, konkretno, Vaše knjige na čitaoca?
Knjige danas nemaju onu ulogu kakvu su imale u ranijim periodima. To ne znači da su one nestale sa književne scene, nego se, prosto, interesovanje pomerilo ka nečem što se može nazvati industrijom zabave, pa su danas poznatiji ljudi iz sveta filma ili sveta muzike, nego što su to pisci ili slikari ili vajari ili operski pevači koji su nekada bili veliki i najveće zvezde. Knjiga danas ima svoju, naravno, ulogu. Ona nije nestala i neće nestati.
A, što se tiče mojih čitalaca, ja sam presrećan kada moji čitaoci pročitaju moju knjigu i kažu: „Uživao sam. Pročitao sam je brzo i lako.” To mi je najveća pohvala za knjigu koju ja pišem.
Prihvatio bih zato što se time inače bavim. Ono što mene najviše zanima jeste da se bavim kratkom pričom i da se bavim nečim što se zove sažimanje kratke priče. Dakle, da se odlazi do onoga što je na nivou statusa na fejsbuku ili jednog tvita na tviteru. Dakle, 140 karaktera, to je ono što mene trenutno zanima i čak imam jednu antologiju kratkih priča u kojima tviter priče zauizimaju veliko mesto.
Zahvaljujemo se Srđanu na izdvojenom vremenu i nadamo se novim susretima u bliskoj budućnosti.
Tijana Karić, VIII2
No comments:
Post a Comment
Note: only a member of this blog may post a comment.