Energija je svuda oko nas 2016.

TUŽAN JE MOJ GRAD
Mihajlo Rac V4, I nagrada na konkursu

Tužan je moj grad
zbog fabrika tih,
tužan sam i ja
zbog zagađivača svih.

Naša voda je tmurna,
čudan ukus ona poseduje,
neprijatne mirise ima,
ne mogu da uživam u njima.

U dvorištu dima ima,
to je zbog paljevina,
gume i plastike svuda,
pa se ljudi zagrevaju ovuda.

Jabuka manje vitamina ima,
zbog silnog otrova u njima.
Oprati je moram po sto puta,
da otrov ne bih uneo unutra.

Molim fabrike da stave filtere,
molim ljude da ne prave guste dimove,
molim da voće ne prskaju,
molim da život sačuvaju!
 
Mihajlo Rac, V4
mentor: Tatjana Prvulović 

Glorija Olaj V3, III nagrada na konkursu
NOVI SVET

Volim svoju Zemlju lepu,
da mi blista kao Sunce,
da udišem vazduh čist,
da vetar svu prašinu briše,
da se lakše na zemlji diše,
da se oko mene sva lepota kreće,
da miriše kao najlepše cveće.

Moj je savet – kada vidiš plastičnu flašu,
ti je domaši i odnesi na reciklažu;
a kad vidiš pikavce, bljak!
tu baš ne može da pomogne dete
već svi mladi i stari
da nam to smeće ugled ne kvari.

Nemojte bacati otpatke na ulici i travi
jer tu treba dete da se šeta i zabavi.
Volim da me sunce greje,
da je voda čista,
da od zdravlja  zračim,
da vidim leptirov let
i da nam bude najlepši svet!
 
Glorija Olaj, V3
mentor: Dragica Vukša
 
 
SVETLOST KOJA MENJA ŽIVOT

Kao mala, oduvek sam se pitala zašto je naša planeta toliko lepa, beskrajno savršena i dovoljno velika da bude dom svim ljudima. U mojim mislima ona je izgledala kao velika kugla ispunjena srećom, dobrotom i nežnošću, obgrljena sjajem koji osvetljava i najdublju tamu. Kako postajem starija, sve više i više shvatam koliko naša Zemlja pati, kako polako nestaje i propada u provaliju iz koje nema izlaza. Neki ljudi ne prestaju da se razmeću svojim bogatsvom, troše ugalj, naftu, sve bez čega drugi ne mogu da žive. Pokašavaju da unište i najmanji deo prirode, koji sve brže i brže bledi. „Mi tu ne možemo ništa“, bar sam tako mislila, sve dok jednog dana nisam čula priču koja mi je pružila ključ za vrata iza kojih se skriva jedan nov pogled na stvarnost. Pogled koji budi radost i daje nadu za boljim životom. 

Tijana Karić VII2, III nagrada na konkursu

U jednom malom selu živeo je deda i dalje misterioznog imena, koji je u svojoj mladosti imao sve što je mogao poželeti. Njegove dane na poslu ispunjavala je sreća, a kod kuće su ga čekala razigrana deca i njegova žena koja bi ga, po običaju, dočekala kraj stola sa spremljenim ručkom. Kraj kuće imao je ogroman pašnjak po kojem su neprestano trčkarala deca igrajući se i provodeći nezaboravne dane detinjstva. Godine su se nizale jedna za drugom, a junak ove priče zašao je u starost. Svi su očekivali da će ovaj naizgled srećan čovek živeti bajku, baš onako divnu, zabavnu, punu avantura, čiji je kraj uvek srećan. Međutim, on je izgubio sve, čak i poslednju nadu, poslednji zrak svetle radosti. Njegova kuća je zajedno sa njim ostarila i izgledala je tužno i tamno i tiho, kao da u njoj više nema nikoga. On je u njoj živeo veoma teškim životom, životom u kojem je ostao samo on, a svi ostali su otišli. Porodica ga je izneverila i ostavila samog, i tako su njegovi dani počeli da gube smisao. Bez ijednog jedinog dinara u već iscepanim džepovima starih pantalona koje je nosio kao mladić i bez struje u kući, sam se borio protiv gladi i svojih briga. Sve što je posedovao bila je kuća kraj koje se nalazilo nekoliko ovaca i stari bicikl koji je kao pas čuvar neprestano stajao ispred vrata. Kada se već umorio od ove teške bitke, seo je na svoj bicikl i odlučio da ode u grad. Nije prošlo mnogo vremena kada je šetajući se korak po korak kraj izloga, ugledao reklamu za solarni panel. Sve što je uspeo da pročita jeste da može da pretvori Sunčeve zrake u struju i to mu je bilo dovoljno. Odlučio je da promeni svoj život i učini ga boljim. Otišao je nazad u selo i prodao svoje ovce i od zarađenog novca uspeo je da kupi solarni panel. Jednog letnjeg popodneva, kada je Sunce već pozlatilo sve oko sebe vešti majstori već uveliko su bili na krovu kuće. Prošli su sati, a on je nepomično stajao gledajući uvis i radoznalo je posmatrao sve radove. Kada su majstori završili svoj posao, već se spustio sumrak, a deda je ušao u kuću pun suza u očima iza kojih su se skrivale iskre prepune nekadašnjeg sjaja koji je odavno nestao. Sve je bilo osvetljeno, ali nije u pitanju bilo svetlo koje je osvetlilo njegov dom, nego svetlo koje je sa sobom donelo sve predivne uspomene, želje i čežnje nasmejanog čoveka. Sve što se nalazilo unutra, a bez struje mu nije bilo od koristi, ponovo je proradilo. Dobio je svoj život nazad. 

Tako sam shvatila da ako Sunce, vetar i voda mogu da promene našu sadašnjost, onda zasigurno mogu da promene i našu budućnost. 

Tijana Karić, VII2
mentor: Zita Herceg

No comments:

Post a comment

Note: only a member of this blog may post a comment.