Kad reč poleti

KAKO JE SLATKO SANJATI

Kada sanjam, glavna uloga je moja!
Znam ništa mi biti neće,
sve vidim u milion boja,
sve se ljulja, okreće.

I nikad ne znam gde ću stići,
mašta me vodi kroz prostor i vreme,
od nje se nikako ne mogu skriti,
uvek me čekaju nove teme.

Odjednom se mašta izgubi,
sve boje izblede,
na ulici nešto trubi,
probudim se i setim – školski sati slede.

Ali opet, kad zaspim, obuzme me mašta,
možda sam pre bio ljut,
ali opet sanjam sve i svašta,
spreman sam za dug put.

Filip Bajilo, 2007.

SVETITELJU NA DAR

Šta ja mogu svecu dati,
da mu šaljem u visine,
napisaću ime svake
srpske reke i planine.

Napisaću ime svakog
starog srpskog manastira,
i svih naših velikana
od Nemanje do Dušana.

Napisaću da se danas,
svako dete pismom služi,
neka bude zadovoljan
dok plavetnim nebom kruži.

Moja škola danas nosi
slavno ime cvetog Save,
ime prvog svetitelja,
prvog srpskog učitelja.

Katarina Marojkin, januar 2006.

KAKO JE LEPO SANJATI

Kad legnem na krevet meki,
setim se misli dalekih,
zaboravim na sve oko sebe,
na loše stvari i probleme.

U snovima svojim krilima letim,
kroz oblake lebdim,
misleći samo da što dalje odletim
i budem sama u oblacima gustim,
bez loših misli i želja pustih.

Ali kad dođe mama,
i prekine moj let,
ja ne želim da uništim svoj mali svet,
već stavljam opet glavu na jastuk meki
i zaplovim opet mislima dalekim.

Tamara Varađanin, 2007.

PRED IKONOM SVETOG SAVE

Jednog dana sedela sam na klupi ispred zubne ambulante u mojom školi. Dok sam čekala da me zubarka pozove, pogled mi je lutao preko dobro poznatog prostora, a onda se, kao magnetom privučen, zadržao na dobro poznatom liku, na ikoni svetog Save. Tu na zidu visi ikona sa koje nas svakodnevno dočekuju, budno paze na nas i ispraćaju krupne, svetle oči pune dobrote i ljubavi.
Dok sam posmatrala sliku sveca, vratila sam se u jednuo drugo vreme i kao na filmu pred očima su mi se pojavljivale slike iz davnih, davnih vremena. Videla sam dečaka, najmlađeg od trojice sinova velikog župana Stefana Namanje, kako sa svojom braćom Vukanom i Stefanom odlazi u lov, i uči se veštinama koje mlad junak i budući vladar treba da zna. Ali sam isto tako videla dečaka kojeg daleko više privlače i zanimaju knjige i sve ono što iz njih može da nauči.
Pojavila se i slika mladića koji umesto braka, vlasti, dragog kamenja i uživanja bira duhovno bogatstvo i mir koji pronalazi u samoći manastira. I tako u samoći i tišini manastirskih zidina upija znanje i mudrost koje će do kraja svog života prenositi i poklanjati svom narodu.
Podizanje škola, prosvećenost svog naroda, otvaranje bolnica i pomaganje bolesnima i siromašnima i osamostaljenje srpske pravoslavne crkve, deo su onoga što je utkao u oreol koji krasi lik svetog Save. A  upravo taj oreol dodelio mu je njegov narod za sve ono što je od njega dobio.
Zubarka me je pozvala i prekinula moja razmišljanja o svetom Savi. Odvojila sam pogled od ikone, ustala sa klupe, ali sam još uvek imala utisak da me prate i paze te oči pune toplote, blagosti i dobrote. I ne samo mene, već i svu ostalu decu škole koja se ponosom nosi njegovo ime.

Marija Margareta Pancel, januar 2006.

       
SVET U KOME ŽIVIM

(razmišljanje u obliku govora budućeg predsednika države)
Pišući ovaj govor, shvatio sam da svet uopšte nije lepo mesto za život. Pun je nasilja, siromaštva i gladi. Vesti nacionalnih televizija neprestano nam govore o svetskoj finansijskoj krizi, jadu i bedi na Kosovu i Metohiji, učestalim terorističkim napadima, belom roblju ...
Ovakve vesti potresne su za svakog čoveka, pa i za mene, i nagone me da nešto popravim, izmenim. Pitam se ima li u ovom surovom svetu načina kako da pomognem drugima i sebi. Na koga se osloniti? Na Boga, ili na naše „fantastične“ političare?
Kada bih postao predsednik, više pažnje bih obratio suzbijanju dečijeg kriminala, droge i alkohola na ulicama. Iz iskustva znam da se moji vršnjaci „opuštaju“ uz cigarete i pivo.
Jednako velik problem je  beda i siromaštvo ljudi kod nas – u Srbiji. Sami ste svedoci da je sve više besposličara  koji dangube po trgu, umesto da rade i stvaraju. Sve je veći broj nezaposlenih. Neki od njih, baš u ovom trenutku, razmišljaju kako da plate astronomske cene fakulteta da svojoj deci zagarantuju lepšu budućnost.
Moj posao bi bio  da takve stvari poboljšam, ili, u najboljem slučaju, iz korena izmenim.
Pišući ovaj govor i zamišljajući sebe kao predsednika, odustao sam od želje da postanem isti. Previše je tu posla za jedno dete i ne bi trebalo da se opterećujem time (rekao bi moj otac). Ali ako želimo lepu budućnost, preduzmimo nešto i sami! Uradimo nešto korisno za svet  u kome živimo! Spisak je podugačak!

Đorđe Milosav, novembar 2008.

PISMO POŠTARU MILETU

Ćao, Mile!
Kako si? Šta li radiš sada? Ima li čega novog kod tebe?
Kod mene je dosta novina. Počela je nova školska godina. Sada sam VI razred osnovne škole, a IV muzičke škole. Počela sam da učim francuski jezik. Inače, još od prošle godine treniram odbojku.
Da, to sam ja – uvek spremna i aktivna! Obožavam da čitam zanimljive romane, ali i časopise. Volim da pišem prozne radove. Ponekad se zabavljam na kompjuteru, i fotografišem svojim mobilnim telefonom.
Mile, pre nekoliko dana otkrila sam nešto što bih da podelim s tobom. Shvatila sam da se odrasli, pa čak i deca, na razne načine, bore da postanu bolji i uspešniji od drugih. Grizu i grebu sve koji im se nađu na putu, čak i svoje prijatelje. Spremni su da prekrše sva pravila, da povrede druge, da se grubo šale na tuđ račun. Sve češće kopiraju druge (ni malo diskretno). Čine i ono najgore – varaju!!!
Mile, i ja želim da budem uspešna! Ali ne po svaku cenu! Samo želim da se smejem, šalim, ne povređujući druge, da uživam u životu. I da stignem do Njujorka. Da, to je moja plava zvezda, zvezda vodilja. Uradiću (skoro) sve da ga vidim. Svi treba da imaju cilj, ali i da paze na druge kada ga ostvaruju. I da ga ne zapostave.
Ne želim da budem sebična. Mada mi je jednom neko rekao da jesam. Možda bih ga mrzela da ga ne volim tako jako!
Baš sada, odjednom, setih se jedne svoje drugarice, Sanje. Još kao mala, naslikala je za neki konkurs konja kako trči kroz zelenu livadu. Osvojila je prvu nagradu, ali je ni dan-danas nije dobila. Članovi žirija nisu poverovali da ga je sama nacrtala. Mile, šta je trebalo da uradi? Da plače, ili da se žali? Nije uradila ništa! Dopustila je da ostane na tome...
Ja ću se ugledati na nju, pa ću, ako mi se slično desi, ostati prisebna. Mada mislim da je, ipak, trebalo nešto učiniti.
Dok sedim u sobi, gledajući sunce koje me pozdravlja, opraštam se od tebe. Imam još puno toga da ti pišem, ali ću ostaviti za kasnije. I zato ćao!
Tvoja Dunja

Dunja Ilić, septembar 2006.

PRAVA LJUBAV SVEMU ODOLEVA

Postoje razne ljubavi. Prave ljubavi su velike i tragične, ali je svaka od njih posebna i neponovljiva.
Miloš je bio dečak od šest godina kad je u njegovo dvorište ušetao pas. Dečak se nije uplašio. Ugledao je belog psa sa crnom flekom na repiću. Prijateljstvo se odmah rodilo. Izraslo je u veliku, nevinu ljubav. Dečak se igrao sa psom. Svako jutro su se iznova radovali jedno drugom.
Onda je došla jesen i Miloš je postao đak prvak. Imao je manje vremena za svog drugara. Ponekad je tužno odlazio u školu jer je pas ostajao sa druge strane ograde. Kad je dolazio iz škole, beli pas sa crnom flekom na repiću se radovao. Skakutao je oko dečaka i veselo mahao repom. Miloš je žurio da uradi domaći zadatak kako bi više vremena provodio sa psom.
Jednoga dana pas ga nije dočekao. Roditelji su mu rekli da je verovatno neko od komšija zaboravio da zatvori vrata i pas je otišao. Milošu se činilo da se svet ruši. Nije mogao da veruje da ga je pas napustio. Tuga se uselila u malo srce dečaka. Oči mu više nisu bile vesele. Čak je i učiteljica primetila da je odjednom postao povučen, tužan i usamljen. Roditelji su se brinuli, ali i nadali da će vreme izlečiti sve rane.
Dani su prolazili, a dečak je i dalje gledao u dvorište i na ulicu, u nadi da će videti svog prijatelja.
Jedne večeri se začulo lajanje. Milošu je srce zaigralo jer je to zvučalo na lajanje njegovog psa. Istrčao je u dvorište i otišao da otvori kapiju. Srce mu je brzo kucalo, a misli su bile zbrkane. Bilo je tu nade, ali i straha da će se razočarati. Uzdahnuo je i otvorio kapiju. Tamo je stajao njegov pas. Više nije bio beo. Bio je umoran, mršav. Bela dlaka je bila prljava i puna čičaka, ali je repić sa crnom flekom veselo mahao. Znao je da ga pas nije napustio i zaboravio. Ko zna gde je bio?! Kako se vratio? Koliko daleko je bio, koliko dana nije jeo ni spavao?
Više ništa nije bilo važno. Beli pas sa crnom flekom na repiću konačno je bio u zagrljaju svog druga. Ljubav i toplo mleko će mu vratiti snagu, okupaće ga, pa će opet biti lep. A pas? Da je mogao da priča, ispričao bi svašta. Možda i ne bi. Ne treba ljubav i sreću kvariti tugom.

Slobodan Košničar, januar 2009.